Gubitak unapred osvojene medalje u Kini srpskoj košarci doneo je još jedan gubitak. Čovek koji je Srbiju vratio u vrh svetske košarke i koji ju je skoro šest godina vukao napred kao lokomotiva, Aleksandar Saša Đorđević, povukao se posle pobede u meču za peto mesto na svetu.
Decembar, 2013. Uzdrmanu košarkašku selekciju, koja je propustila Olimpijske igre u Londonu a onda na EP u Sloveniji zauzela sedmo mesto, preuzima igračka legenda, ali i nesikusni trener Saša Đorđević.
Septembar, 2019. I pored velikih očekivanja, sa možda i najjačim sastavom koji je imao u svom selektorskom mandatu, Đorđević sa Srbijom završava Svetsko prvenstvo u Kini na petom mestu i objavljuje da olazi sa tog mesta.
A šta je urađeno za tih (skoro) šest godina i šta je ostalo iza Saleta? Puno toga!
Ono što se prvo broji su medalje i nastupi na velikim takmičenjima, a tu je bilans blago rečeno dobar - tri medalje, četiri polufinala i jedno peto mesto:
SP 2014 - drugo mesto
EP 2015 - četvrto mesto
OI 2016 - drugo mesto
EP 2017 - drugo mesto
SP 2019 - peto mesto
Ali, možda bitnije od svega je to što je Đorđević svojim elanom, harizmom i marljivim radom uspeo da uradi je to što je naciji vratio veru u košarkašku reprezentaciju.
Iako mrzim kovanicu ”kult reprezentacije”, on ga je (za razliku od mnogih koji su o njemu pričali u različitim sportovima) vratio i unapredio.
I naterao je celu zemlju da se opet ”loži” na zlato i da veruje da je ono dostižno. Kao nekad.
Možda i najbolji primer kakav je napredak srpska reprezentacija doživela pod rukovodstvom Đorđevića je taj da je tim na SP 2014. u Španiju ispratilo oko tri hiljade ljudi u Pioniru i pored besplatnog ulaza, uz poraz od Novog Zelanda. Avgusta ove godine reprezentaciju je u Beogradu pred put na istok u pobedi protiv Litvanije u Areni gledalo 20.000 ljudi, sa plaćenim kartama.
Nažalost, dešavanja u Kini nisu išla po planu, a na to je uticalo mnogo faktora, što poznatih (povrede igrača, kasno okupljanje tima, sistem takmičenja i putovanja kroz Kinu), što javnosti nepoznatih, a kojih ima što je sada već bivpi selektor i spominjao.
Lični utisak mi je da Sale na ovom prvenstvu nije bio svoj.
Nije bilo žara u njegovim očima i energije iz meča protiv Španije 2014. godine, kada je pokazao zube celoj hali, a ni taktičko-koncepcijski to nije bila ni bleda senka meča polufinala OI 2016 protiv Australije.
Očigledno je mnogo toga radio i morao da radi protiv svojih principa, i to ga je na kraju koštalo uspeha u Kini.
Zaostavština koja ostaje iza njega je velika i važna, a s obzirom na njegovu opsesiju zlatom verujem da ovo zbogom nije kraj, već da ćemo ga ponovo jednog dana gledati pored klupe u majci sa srpskim grbom.
Do tada, bravo Sale i veliko hvala!
Šta Vi mislite o ovome?