Dani pred početak Olimpijskih igara, najveće smotre svetskog sporta, vazda su prilika za podsećanja na obeležja prethodnih – na vrhunske rezultate, nezaboravne borbe za medalje, podvige pojedinaca i ekipa, kuriozitete koji ostaju zauvek upamćeni…

Dok se na brdovitom Balkanu, kao i na svim kontinentima, s nestrpljenjem očekuje avgustovski defile učesnika ovogodišnjih Igara u brazilskom megalopolisu Rio de Žaneiru, prisećamo se i srpskih olimpijskih barjaktara, po pravilu najboljih među najboljim sportskim asovima.

Pre četiri godine u Londonu, zastavu Srbije nosio je teniski vladar planete Novak Đoković. Svojevremeno, tu čast su imali i vaterpolisti Mirko Sandić i Igor Milanović, rvač Branislav Simić, strelac Jasna Šekarić…

Među bivšim barjaktarima, nezaboravnim velikanima srpskog, ali i svetskog sporta, su i  odbojkaš Vladimir Vanja Grbić i košarkaš Dejan Bodiroga, potomci Hercegovaca iz okoline Trebinja, koloniziranih u malo banatsko mesto Klek. Kuriozitet je svakako podatak da su kuće njihovih roditelja u istoj ulici, nazvanoj po narodnom heroju Savi Kovačeviću, a poznatoj po tome što je dala čak 13 reprezentativaca i reprezentativki u četiri sporta.

Vanja i Dejan, iako rođeni u Banatu, gde su i započeli svoje blistave karijere, kasnije nastavljene u inostranstvu i višegodišnjim igranjem za reprezentaciju, uvek i svuda s ponosom ističu svoje hercegovačko poreklo i kažu da neizmerno vole Hercegovinu, koja je u njihovim genima.

Zbog njih dvojice i Vanjinog brata Nikole, sada selektora odbojkaške reprezentacije Srbije, a ranijeg učesnika Olimpijskih igara, Klek se često naziva „Olimpijskim selom“, što ističe njegovu ginisovsku osobenost – tri olimpijca na 3000 stanovnika.

Vanja je nacionalnu trobojku (tadašnje Jugoslavije) nosio na Olimpijskim igrama 2000. godine u australijskom Sidneju. Predsednik JOK-a Dragan Kićanović je taj izbor barjaktara predstavio kao vrlo lak – „jer se Vanja sam izabrao svojim patriotizmom i vrhunskim sportskim umećem“.

Počastvovan priznanjen, Vanja je tada izjavio da nikada u životu nije dobio važniji zadatak, i obećao da će ga obaviti kako treba. Njegov karakter, tvrd kao hercegovački kamen, nije dozvolio da pogazi dato obećanje: trobojku je nosio ponosno, visoko dignutu u snažnoj desnici, ulivajući veru i snagu ostalim članovima sportske ekspedicije koji su koračali iza njega.

Kasnije, na sportskom borilištu, još jednom je pokazao kako se, srčano, mudro i vešto, bori za čast svoje zemlje. Bio je najbolji pojedinac u odbojkaškoj reprezentaciji koja se tada, prvi put u svojoj istoriji, okitila zlatnom olimpijskom medaljom.

Četiri godine kasnije, na Olimpijskim igrama u Atini, zastavu koja ja predstavljala Srbiju i Crnu Goru nosio je Vanjin komšija iz Kleka, Dejan Bodiroga. Barjak mu je uručen kao već priznatoj zvezdi evropske i svetske košarke, dokazanom patrioti i humanisti, uvek ponosnom što pripada srpskom rodu.

Stasit i odmeren, „lep kao Apolon“, kako su govorile pripadnice lepšeg pola na Olimpijskom stadionu u drevnoj grčkoj prestonici, Dejan je uspešno, kao i mnoge košarkaške zadatke, izvršio i tu sportsko-patriotsku obavezu. Tokom defilea, televizijski gledaoci su u njemu prepoznali junaka sa Svetskog prvenstva 2002. u SAD, kada je naša zemlja postala planetarni košarkaški šampion.

Spisak medalja, trofeja i priznanja koja su osvojila ova dva Hercegovca je dug i za primer mnogima. Zvanično su proglašavani za najbolje sportiste svoje zemlje, ali i za najbolje u Evropi. Nosioci su medalja sa evropskih i svetskih prvenstava i olimpijskih igara. U tom „buketu“ je i nekoliko zlatnih odličja.

Vanja je član svetske odbojkaške Kuće slavnih, a Dejan je davno proglašen najboljim košarkašem planete izvan američke NBA lige. Igrali su za klubove iz nekoliko zemalja, uvek na visokom nivou, cenjeni i dobro plaćeni.

      I po završetku blistavih karijera obojica su ostali vezani za sportove u kojima su stekli svetsku slavu. Vanja je aktuelni potpredsednik Odbojkaškog saveza Srbije, a Dejan je, nakon obavljanja iste funkcije u Košarkaškom savezu Srbije, odnedavno funkcioner FIBA. Stalno su predani popularizaciji i napretku „svojih“ sportova. Vanja je predvodnik mnogih akcija u cilju napretka odbojke, a Dejan je, uz ostalo što je učinio, osnovao i kamp za mlade košarkaše u Trebinju kroz koji je, tokom 10 godina, „prošlo“ više od 3.000 klinaca iz tridesetak zemalja.