Današnja Amerika, u kojoj je Donald Tram najsnažniji republikanski kandidat za predsednika, u znatnoj meri podseća na Ameriku iz tridesetih godina prošlog veka kada je Velika depresija bacila građane u beznađe, ocenio je poznati američki filozof i lingvista Noam Čomski.

Jedan od najvećih svetskih intelektualaca kaže za informativni sajt „Alternet” da je zemlja „tokom neoliberalnog perioda (doživela) slom društva” koji je izazvao strah građana kojima se Tramp obraća.

„Ljudi se osećaju izolovano, bespomoćno, kao žrtve snaga koje ne razumeju i na koje ne mogu da utiču. Zanimljivo je uporediti ovu situaciju sa onom iz tridesetih godina. Objektivno, siromaštvo i patnja tada su bili daleko veći. Ali, za razliku od današnje situacije, tada je čak i među siromašnom radničkom klasom i nezaposlenima postojala neka nada”, istakao je Čomski.

Istaknuti politički mislilac pridružio se brojnim analitičarima i komentatorima koji sadašnju situaciju u SAD i Evropi upoređuju sa periodom ogromne ekonomske i društvene krize posle sloma američkih berzi 1929. koji je doveo do tektonskih političkih promena sa obe strane Atlantika. Čomski je u ranijem intervjuu „Hafington postu” objasnio da se Tramp obraća onom delu Amerike koji je vrlo nezadovoljan stvarima koje mu donosi neoliberalna ekonomija, ponajpre gubitkom radnih mesta zbog jeftinije imigrantske radne snage i selidbe proizvodnje u inostranstvo.

Kao što je lese fer ekonomija započeta 1870-ih dovela do depresije tridesetih godina prošlog veka, tako je neoliberalizam, započet u eri reganizma i tačerizma, doveo do velike svetske ekonomske krize 2008. čije se posledice osećaju i danas sa obe strane okeana. Krizu sa hipotekarnim kreditima izazvala je gramzivost neregulisanog Volstrita pa su građani s pravom očekivali da će država stati na put neobuzdanoj finansijskoj mašineriji zbog koje su obični Amerikanci ostali bez posla i krova nad glavom. To se nije dogodilo zbog sprege Vašingtona i menadžera sa Volstrita koji finansiraju predizborne kampanje kongresmena, senatora i predsedničkih kandidata. Popularnost Donalda Trampa i Bernija Sandersa, dvojice pretendenata na Belu kuću koji su oštro napali ekonomski i politički establišment, može se objasniti razočaranošću Amerikanaca elitom koja je posle krize 2008. postala još jača.

U analizi sajta „Voks” takođe se navodi da je nepravednost neoliberalnog modela dovela do bunta današnjih Amerikanaca koji su se okrenuli Trampu i Sandersu. Do sedamdesetih godina prošlog veka porez za najbogatije Amerikance iznosio je 70 odsto, da bi danas bio 39 odsto. Namet na kapitalnu dobit umanjen je sa 40 odsto koliko je iznosio u eri pre reganizma do 30 odsto koliko je danas, pri čemu su na favorizovanju kapitala na račun radnika radile sve potonje desničarske republikanske kao i levičarske demokratske vlade. Kao što je istraživao Toma Piketi, period od 1870. do Drugog svetskog rata obeležen je ogromnim skokom nejednakosti, što je slučaj i sa neoliberalnom epohom u poslednjih 40 godina.

U Evropi – stanje je još gore. Zemlje poput Grčke i Španije imaju ogroman broj nezaposlenih zbog čega se može reći da nikada i nisu izašle iz recesije započete pre osam godina. Procenjuje se da u EU ima 7,5 miliona veoma siromašnih ljudi, ali nezadovoljni su i oni koji ne spadaju u kategoriju najugroženijih. Mnogi Evropljani žive u strahu od otkaza. Njihovom osećaju nesigurnosti doprinosi mirovanje plata i politika štednje koju nameću njihove vlade. Štednja, pokazalo se, nagomilava frustracije ljudi, a da, prema tumačenju mnogih ekonomista, uopšte ne izvodi iz recesije. Građani EU su kao i građani SAD kivni na svoje elite, na briselsku birokratiju koja se čini sasvim odsečenom od potreba i želja stanovnika Unije i koja ne uspeva da ih zaštiti od migrantske krize, verovatno najopasnije pretnje evropskom projektu. I Janis Varufakis primećuje da Evropa upada u „savremene tridesete”.

Nezadovoljstvo statusom kvo bilo je evidentno pre osamdeset godina, ali se na njega odgovorilo različito. U SAD Frenklin Ruzvelt je osmislio projekat javnih radova i upošljavanja stanovništva. Njegova liberalno leva politika vodila se sve do reganizma, podrazumevajući zdravstvenu zaštitu za stare i siromašne kao i progresivne poreze. Evropa, u kojoj su Nemci bili nezadovoljni zbog Versajskog ugovora i plaćanja ratne odštete, izabrala je desničarski fašizam i nacizam koji su pronalazali žrtvenu jagnjad i svet gurnuli u katastrofu Drugog svetskog rata.

Čomski je posredno uporedio današnje stanje sa atmosferom u kojoj je Hitler došao na vlast. Primetno je da se ponovo traže krivci za loše stanje sa obe strane Atlantskog okeana pri čemu Jevreje zamenjuju meksički migranti u SAD odnosno manjine u Evropi. Krajnja evropska desnica ojačala je od Nemačke i Austrije do Finske do Švedske i sve jače utiče na konzervativne političare na vlasti. Gert Vilders, Marin Lepen i Pegida od ekstremne desnice postaju mejnstrim koji je sve snažniji na izborima. I Dejvid Kameron je ostanak Britanije u Uniji uslovio ukidanjem socijalnih davanja za strane radnike na ostrvu. Jasno je da je kriza unervozila mnoge Zapadnjake koji smatraju da više ne treba da budu tolerantni i izdašni prema azilantima, migrantima, došljacima, niti otvoreni za slobodnu trgovinu sa svetom.

Ponovo traže krivci za loše stanje sa obe strane Atlantskog okeana pri čemu Jevreje zamenjuju meksički migranti u SAD, odnosno manjine u Evropi.

Sanders je u SAD prodrmao Demokratsku stranku poručujući da Hilari Klinton pripada eliti koja je zadovoljna i koja ne bi ništa menjala, dok najliberalniji birači upravo to i žele – promene. Evropska levica nije radikalizovana koliko i desnica, ali je jasno poručila staroj levičarskoj eliti da je glasačku bazu predugo „varala” sa krupnim kapitalom, bankarima i finansijskim špekulantima. Levo krilo je progovorilo postavljajući Sirizu na vlast u Grčkoj, čineći od Podemosa treću najjaču stranku u Španiji i birajući autsajdera Džeremija Korbina za vođu laburista u Britaniji.

Kao i onda, i sada su pred SAD i EU moguća makar dva, veoma različita puta.