„Ćirilica u Dučićevoj ulici“ – naslov je vesti koji je ovih dana bio udaran na hercegovačkim portalima.Čovek bi trebao da se zapita, zašto je ovo uopšte vest. Valjda bi najnormalnija stvar bila da u Dučićevom gradu, pa samim tim i u Dučićevoj ulici jedino pismo bude ćirilica.
Problem je mnogo dublji. Pravdajući se marketinškim razlozima forsiramo latinicu i na taj način upadamo u ozbiljne zamke.

Vratimo se za trenutak i medijima koji su preneli ove vesti.

Hercegovački portali su uglavnom  latinični. Portal Slobodna Hercegovina je tek drugi hercegovački portal čija je osnovna platforma ćirilična. Dakle i mediji snose veliku odgovornost zbog zanemarivanja ćirilice. Možda je i ovo trenutak da se preispitaju vlasnici portala kojim putem idu. 

Koliko je avanturizam u lutanju sa latinicom opasan, govori i podatak koji široj javnosti nije mnogo poznat. Naime, dok se u Vukovaru provodi politika zastrašivanja Srba i lome table sa ćiriličnim natpisima, u Širokom brijegu podignut je spomenik tzv. „hrvatskoj ćirilici“.

Jasna je namera druge strane koja vrlo vešto koristi našu inertnost i planski pokušava da otme srpsko kulturno nasleđe na ovim prostorima, što ne bi bilo prvi put. Ako tome još dodamo i nedavno objavljivanje pamfleta pod nazivom „Humski zbornici“ koji su prepuni kontroverznih istorijskih podataka, onda je jasno zašto je borba za ćirilicu postala pitanje opstanka.

Pavelić je prvo zabranio ćirilicu

Podsetimo, 25. aprila 1941. jedna od prvih uredbi koju je u tzv. NDH doneo Ante Pavelić bila je upravo zabrana ćirilice.

Ćirilica osim što predstavlja jedan od simbola nacionalnog identiteta ima čitav niz praktičnih prednosti.

Prema opštem uverenju, ćirilica je lepše, kaligrafskije pismo. Zamenjivati je manje lepom latinicom, znak je pomanjkanja osećaja za estetiku.

Hrvatska latinica ima tri digrama ili digrafa, ili dvoslovlja (dž, lj, nj), kao i četiri slova sa dijakritičkim znacima (č,ć,š,ž). A u ćirilici takvih slova nema. Ćirilica je ne samo lepše, nego i funkcionalnije pismo.

Pisanje ćirilice utiče i na ograničenje upotrebe stranih reči (tuđica). Pisanje latinicom pospešuje njihovo prodiranje u srpski jezik.

Nastanak ćirilice je vezan za misionarsku delatnost svete solunske braće, Sv. Ćirila (narečenog Konstantina Filozofa) i njegovog brata, Sv. Metodija. I danas je ćirilica pismo isključivo pravoslavne Crkve. Isključivo korišćenje ćirilice povezuje nas – makar i nesvesno – sa pravoslavnom kulturom i tradicijom, a time i sa pravoslavnom duhovnošću i moralnošću.

Srbi, Hrvati i Bošnjaci govore isti jezik, koji istorijska filologija naziva srpskim jezikom. Ali ova tri naroda razlikuju se u veri. Budući da je osnovna razlika među njima religija, to znači da ćirilica, kao isključivo pismo pravoslavne tradicije, treba da bude i isključivo pismo Srba.
Psihološki, korišćenje dva pisma može da stvori osećaj nesigurnosti, nestabilnosti, podvojenosti, raspolućenosti. Korišćenje samo jednog pisma stvara osobe sa unutrašnjom sigurnošću i kohezijom.
Ispisivanje tekstova na dva pisma, kako je danas čest slučaj, predstavlja gubljenje vremena i energije. Dvoazbučnost je neekonomična i predstavlja ekonomski balast.

Samo, i isključivo srpsko pismo, ćirilica, može strance privući u naše krajeve. Ljubavi i odanost prema ćirilici može biti najbolja turističa reklama.

Ideja da će latinica privući turiste potpuno pograšna.

Grci ljubomorno čuvaju svoje nacionalno pismo – alfaviti, zbog toga nemaju oskudicu u posetiocima. A to ljubomorno čuvanje sopstvene kulture, pa i pisma, upravo je ono što može privući strance.

U normalnim okolnostimna udruženje „Ćirilica” ne bi imalo osnov da postoji. Ovako, smatram da sve institucije koje imaju nacionalni karakter moraju da pomognu rad ovog Udruženja.
Slobodna Hercegovina je na raspolaganju.

Tekst: Trifko Ćorović

Izvor: Slobodna Hercegovina