Na izmaku godine u kojoj se slavio jubilej – 140 godina od Nevesinjske puške i hercegovačkog ustanka, jedan od heroja tog vremena, harambaša Pero Tunguz dobio je posebnu čast. Njegova fotografija je izložena na zidu beogradskog kultnog restorana “Stara Hercegovina”.

• Ponosna na pradedu: Nataša Gligorić

Nataša Gligorić, praunuka ovog hercegovačkog junaka inicirala je sa svojim matičnim Udruženjem Nevesinjaca ideju da u “hercegovačkoj sigurnoj kući”, kako je legendarni pisac Momo Kapor opisivao “Staru Hercegovinu”, svoj kutak dobije i Pero Tunguz.

Taj predlog je podržao predsednik Udruženja Trebinjaca „Jovan Dučić u Beogradu, Žarko J. Ratković koji je ujedno i generalni direktor firme “Višnjica ad” u čijem sastavu posluje pomenuti restoran, pa je 27. decembra tim povodom održana i mala svečanost.

Okupljanje Hercegovaca otvorio je Zoran Janjić citatom Rajka Petrova Noga sa rečenicom da “stubove društva predstavljaju crkva, preci i porodica“.

Predsednik IO Udruženja Nevesinjaca u Beogradu Blagoje Milinić je pozdravio goste.

Od skora novi predsednik IO Nevesinjaca u Beogradu: Blagoje Milinić

– Prisećajući se naših predaka koje je život naterao da budu hajduci, ne smemo nikad da ispustimo iz vida da su oni svojim borbama ugradili temelje kako države u kojoj danas živimo jopš više i zavičaja iz koga potičemo. Sećanjem na Peru Tunguzu prisećamo se i prvih kamena temeljaca našeg Nevesinja i naše Hercegovine. Onaj ko ne poznaje svoje korene sasvim sigurno ne može da se upusti ni u planiranje svoje budućnosti. Drugim rečima, nema vizije bez temelja, tako da mi možemo biti ponosni na temelje koje smo nasledili.

Žarko J. Ratković: Dobrodošli u hercegovačku sigurnu kuću!

Kada je pre dve godine osnovano Udruženje Trebinjaca “Jovan Dučić” u Beogradu, skupština je imala lak zadatak da Žarka J. Ratkovića, koji je decenijama unazad istinski ambasador Trebinja i Hercegovine u Beogradu, i zvanično imenuje za predsednika. Upravo zbog takvog izbora, mada na papiru, najmlađe hercegovačko udruženje u Beogradu, preko noći je dobilo i najveći ugled među zemljacima. 

Ostavimo potomcima glave, a ne poglavlja: Žarko J. Ratković, predsednik Udruženja Trebinjaca „Jovan Dučić“ u 
Beogradu

Ratković je odavno brendirao hercegovačke gastronomske proizvode, pa nije čudo što ćete u omiljenoj bazi beogradskih Hercegovaca ugledati zemljaka Zdravka Čolića koji utorkom traži raštan sa bravetinom “baš kao što ga je pravila njegova majka” ili Rajka Petrova Noga i Matiju Bećkovića koji u naletu inspiracije stihove ispisuju na salvetama, a generacijama ostavljaju besmrtnu poeziju. 

Za ovim stolom legendarni Momo Kapor je napisao mnoge priče

Poznato je da je ovaj restoran bio druga kuća Moma Kapora, koji će ostati večni sinonim za “Hercegovca u Beogradu”. U galeriji velikana “Stare Hercegovine” dočekaće vas likovi čija su dela daleko premašila vreme u kome su živeli. Tu su: Jovan Dučić, Luka Ćelović, Luka Vukalović, Sava Vladislavić, Mihajlo Miloradović, pomenuti Momo Kapor, Vladimir Ćorović, Nićifor Dučić, Stojan Kovačević…. a svoje mesto sada je našao i nevesinjski harambaša. 

NAJKRAĆI PUT DO ZAVIČAJA: Neko u Zahumlje – neko u Travuniju

Ratković je dobrodošlicu poželeo svim gostima kao i hercegovačkom heroju.

– Pero Tunguz je dobrodošao među svoje dične Hercegovce. Restoran ne čini objekat nego ljudi i njegovi gosti. Slušao sam od mog strica kako su se Hercegovci još od doba Luke Ćelovića-Trebinjca i između dva rata okupljali u kafani “Hercegovina” kod Jova Kojovića.

Pesnik najbolje zna: Ko čita Božove stihove, svakog utorka ruča u „Staroj Hercegovini“

Tom idejom smo se vodili kada smo otvarali ovaj restoran dodajući mu naziv „stara“, koji od Trebinja obuhvata nekih 200 vazdušnih kilometara od Livna do Prijepolja. Hteli smo da Hercegovci, kako bi rekao Momo Kapor, imaju sigurnu kuću. Zidove smo obogatili portretima znamenitih ličnosti našeg zavičaja. Uradili smo to zbog potomaka sa željom, da im ne ostavljamo samo ova poglavlja-oglavlja, nego da im ostavimo sjećanje na znamenite glave. Hercegovina je matična srska zemlja, zemlja diplomata, junaka… Danas se našoj galeriji hercegovačkih velikana pridužio pravedni buntovnik koji je prkosio dvjema carevinama. Njemu nisu trebala poglavlja tada i ovaj kolektiv je ponosan što je obogatio enterijer njegovim likom.  

Mogao bi da propituje i mnoge profesore istorije: Zoran Janjić je dobrim delom i edukovao prisutne upoznavajući 
ih sa mnogim manje poznatim detaljima o Nevesinjskoj pušci

Zoran Janjić je učestvovao u velikom broju manifestacija vezanim za Hercegovačke ustanke, pa je najavljujući govornike održao pravi čas istorije.
– Pero Tunguz je harambaša nevesinjski i ostao je upamćen kao jedan od ljudi koji je zadavao najviše problema Turcima pogotovo njihovim karavanima u transverzalama koje u povezivale Skadar – Podgoricu-Nikšić-Gacko-Nevesinje-Mostar. Tom trasom su išli turski karavani, a mnoge od njih je Pero sa svojim borcima presretao i dolazio do dragocjenog plijena, najviše u hrani, lijekovima i municiji.

Sigurno je Nataša Gligorić sa svojim sinovima Stefanom i Milošem bila naponosnija zbog slavnog pretka. Nataša je otkrila poreklo svoje pordice i Pivljanskih plemena.

– Porodica Tunguz vodi poreklo iz Pive, ispod Staban grada (utvrđenja). Prema legendi, neki paša je došao u Pivu i doveo dva brata, dva ropčeta: Ruđu i Branila. Sveštenik „iz Polja“ ih je otkupio i pokrstio u Nikolu i Jovana, od kojih prema tom predanju potiču svi Pivljani. Od Ruđa vode poreklo Gagovići i još neka bratstva (Nikoljštaci, slave Sv. Nikolu), a od Branila vode poreklo Lješevići, Adžići, Tijanići, Radojčići, Rasojevići (Jovanštaci, slave Sv. Jovana). Tunguzi su Jovanštaci, koji su pobegli iz Pive u kadiluk nevesinjski zbog turskih zuluma i odmazdi i nastanili se u selu Slato, a potom se zbog pojave kuge preseljavaju u selo Slivlja gde se rodio harambaša Pero Tunguz 1840. god. Iz Slivalja, Tunguzi su se preselili u Ulog, a na svom imanju na Morinama su provodili leto. Selo Stabna u Pivi postoji i danas, i tamo su ostali nazivi Tunguzovo gumno i Tunguzovo vrelo, što dokazuje bitisanje Tunguza na tom području.

Prirodno je da se u ovoj kući gusle čuju: Slavko Aleksić – majstor na strunama

Nataša je objasnila i porodičnu hajdučku genezu .

Perovi roditelji bili su Lazar i Anica. Žena Stana bila je od bratstva Kankaraša, svojom starinom Bjelice, kćer čestitog Save, a unuka čuvenog serdara Duke Kankaraša. Perov ujak, majčin rođeni brat bio je harambaša Petko Kovačevića iz Srđevića. Pero je često odlazio kod ujaka Petka, i tu se formirala njegova hrabrost, odlučnost, postojanost, istrajnost i druge osobine koje će ga isticati ispred svojih vršnjaka i predodrediti mu mesto u red poznatih ljudi Gornje Hercegovine i Crne Gore. Tako je Pero još kao mladić imao dovoljno snage i hrabrosti da se suprotstavlja Turskoj tiraniji, pa su ga Turci osudili na višegodišnje tamnovanje. Da bi izbegao izdržavanje kazne u Vidinu, Pero je pobegao i odmetnuo se u hajduke.

Jovana Duka potvrdila saradnju Crvenog krsta Rakovice i Nevesinja

Nataša nije zaboravila ni svoju potomačku obavezu, pa je letos zajedno sa rođacima i Boračkom organizacijom iz Nevesinja obnovila  spomenik koji je  šezdesetih godina prošlog veka podigao njen deda Danilo.

Pjesnik Božidar M. Glogovac se vratio na citat Rajka Petrova Noga objašnjavajući da je ipak nabitniji stub društva porodica, dok je Trifko Brenjo pozvao prisutne da sa prijateljima dođu na Nevesinjsko sijelo koje će se ove godine održati 20. februara u Sava centru u Beogradu.

Vostani Serbie, davno si zaspala…Ljuba Manasijević

Skup nije mogao da prođe bez gusala uz koje je stihove kazivao profesor Slavko Aleksić, a poseban svečani ton cijelom događaju dao je pojac Ljuba Manasijević stihovima „Vostani Serbie…“

Trifko Ćorović