Branko Stanković, zaštitno lice RTS-a i autor kultnog dokumentarnog mozaika Kvadratura kruga, u ekskluzivnom intervjuu za Slobodnu Hercegovinu otkriva da je emisiju o Prebilovcima snimio u strogoj tajnosti

 Neustrašivi novinar, putopisac i režiser koji se nije plašio ni kada se sa ekipom Kvadrature kruga spuštao u dno rudnika i osvajao gudure od kojih zaziru i prekaljeni alpinisti sakrio je od Kolegijuma RTS-a da ide u Prebilovce. Pribojavao se, kaže, da će mu šefovi prigovoriti da otvara stare rane i ponovo pokreće priču koja predstavlja jednu od najmračnijih strana istorije ovih prostora.
Zato ništa nije hteo da prepušta slučaju. Kolegijumu je prijavio dve teme u Hercegovini, a sa ekipom skovao tajni plan da ode u Prebilovce i za manje od dvadeset četiri časa u neverovatnim okolnostima snimi emisiju zbog koje su njegovi šefovi u Kolegijumu RTS-a bili i više nego zadovoljni.
Brankova emisija o Prebilovcima nagrađena je kao delo koje na jedinstven i ubedljiv način pokazuje da ljudska vera i nada mogu da pobede patnju i nadvladaju sile zla, oličene u mračnim planovima ustaša koje su u avgustu 1941. u jamu Golubinka u Šurmancima bacili 600 Prebilovčana, među kojima i 150 dece mlađe od 15 godina, kao i njihovih naslednika iz HV i HVO, koji su u avgustu 1992. minirali kriptu sa moštima prebilovačkih žrtava, a potom selo spalili do temelja.
– O Prebilovcima sam prvi put čuo kada su prvi put otvorene jame 1990/1991. godine. Nažalost, do tada sam malo znao o njima – kaže Stanković za Slobodnu Hercegovinu.

Kada ste odlučili da snimite emisiju o Prebilovcu i neverovatnoj sudbini toga sela?
– Pre pet godina, prvi put posle rata, otišao sam u Hercegovinu. Raspitivao sam se u Mostaru gde je to selo i kako da dođem do njega. Rekli su mi da je to pored Čapljine, ali da ću tamo teško ikoga zateći, jer se život nije vratio. Posle nekog vremena saznao sam da su ljudi počeli da se vraćaju i da selo oživljava. To je bila inicijalna kapisla koja me podigla da napravim tu priču. Naravno, nismo mogli zaobići priču o stradanju srpskog naroda u poslednjem i u Drugom svetskom ratu. To je nezaobilazna priča, jer sve ono što su Prebilovci danas ili ono što su bili pre 50 ili 70 godina vezano je za istoriju i te strašne događaje i zločine koje su počinili neki drugi ljudi samo zato što je neko bio druge vere ili druge nacije. Ključna poruka je da se život posle dva stradanja ponovo vratio u Prebilovce.
Da li je tačno da je emisija snimljena u tajnosti?
– Kada idem u inostranstvo – a nažalost, i Republika Srpska je inostranstvo – obavezni smo da upišemo tzv. sinopsis. Procedura je drugačija nego u Srbiji, jer se prelazi granica, carina kao i visina troškova. U sinopsisu sam prijavio druge teme, jednu iz Ljubinja i jednu iz Počitelja. Prebilovce nisam prijavio, jer sam se plašio da neko u mojoj medijskoj kući ne postavi pitanje zašto otvarate stare rane i ponovo pokrećete tu priču. Onda sam pitao ekipu: „Momci, da li imate snage da u hodu ukrademo vreme i da uradimo priču o Prebilovcima?!” Ekipa je imala snage, ali je to bio ubitačan tempo. Emisije koje se rade na brzinu poput ove o Prebilovcima dugo se nose u glavi i troše jako puno energije. Vi ste taj koji mora da iznese sve do kraja da ne bi došli u situaciju da u montaži neki bitan detalj izostane. Morate da brinete i o ekipi kako ne bi i njih uvedeli u neki problem.

Scenarista, reditelj, akademik… Branko Stanković potpisao je kao scenarista i reditelj 25 dokumentarnih i kratkih igranih filmova koji su nagrađivani na festivalima u zemlji i svetu. Autor je drame Nije nego i koautor drame Bar-Beograd via Peking. Obe su ekranizovane na Radio-televiziji Srbije.

Od 2012. godine ima zvanje akademika filmske umetnosti i nauka koje mu je dodelila Akademija filmske umetnosti i nauka. Autor je i zbirke priča sa istim nazivom kao i njegova emisija – Kvadratura kruga.

Kako ste uspeli da za manje od jednog dana snimite emisiju koja je kasnije nagrađena?
– Prebilovce sam nosio u sebi šest meseci pre snimanja. Da pripreme za tu emisiju nisu dobro odrađene, sigurno ne bi uspeli. Obavljeni su kontakti sa ljudima na terenu, a imao sam i jasnu sliku kako bi to sve trebalo da izgleda. Tako smo ipak sve uspeli da stignemo i obavimo planirani posao za dan.

Koga ste kontaktirali pre emisije?
– Najpre sam kontaktirao sveštenika Danila Bora, koga sam prethodno upoznao u Mostaru prilikom osveštanja temelja Sabornog hrama. Valjda je bila i Božja volja da on u međuvremenu iz Mostara pređe u Čapljinu. Koristio sam deo arhivskog materijala iz filma Evo naše dece čuvenog reditelja Zdravka Šotre. Pozvao sam i njega, a on mi je dao dozvolu da mogu da koristim materijal iz njegovog filma. Posle sam upoznao i Milenka Jahuru, predsednika Srpskog nacionalnog društva Prebilovci, koji živi u Beogradu. Posle su se ostvarivali i drugi kontakti i kockice su se sklapale.

Godinu i po dana nakon snimanja emisije hram u Prebilovcima je završen. U kojoj meri je vaša emisija doprinela takvom ishodu?
– Emisija je došla u pravom trenutku, a to nam je i bio cilj: da žrtve budu sahranjene dostojno po drugi put. Posebno me je obradovalo to što je Sinod Srpske pravoslavne crkve proglasio prebilovačke žrtve svetim. Imao sam unutrašnje lomove tokom rada na toj emisiji. Naime, hteo sam da kažem za one posmrtne ostatke koji su vađene iz jama „mošti” pošto sam imao neki unutrašnji osećaj da bi baš to i bilo ispravno. Doživljavao sam ih i tada kao svete, pa me je silno obradovala vest kada su i zvanično proglašeni svetim.

Posebno me je obradovalo to što je Sinod Srpske pravoslavne crkve proglasio prebilovačke žrtve svetim. Tokom rada na toj emisiji. hteo sam da kažem za one posmrtne ostatke koji su vađene iz jama „mošti” pošto sam imao neki unutrašnji osećaj da bi baš to i bilo ispravno.

Kakav vas je osećaj pratio dok ste snimali u Prebilovcima?
– Kada znate tragičnu priču da je tri stotine dece zverski pobijeno i da su neki živi ljudi bacani u jame, osetite bol, pogotovo ako ste roditelj. I onda ne možete u svojoj glavi da se pomirite s tim da je neki monstrum koji se zvao Ivan Jovanović Crni to mogao da uradi deci, a posle je imao devetoro svoje dece.

Otkud to da se toliko zanimate za Hercegovinu?
– Hercegovina je uvek inspirativna. Ove godine se slavi 140 godina Nevesinjske puške, a pamtim kada sam kao član najbližeg dopisništva iz Užica krenuo u Nevesinje na proslavu 120 godina. Radio sam i čitavu emisiju o povratku Dučića Trebinju. Kako sam ostao dan duže u Trebinju, otišao sam i napravio priču o Tvrdošu, koji je tada bio mnogo drugačiji od onoga što je danas. Posle sam snimio još devet emisija o Hercegovini u sklopu Kvadrature kruga. Ipak, Prebilovci i Mostar na mene su ostavili najveći trag.

Rodom ste iz Užica, a i tamo živi veliki broj Hercegovaca. Da li je i vaše poreklo sa hercegovačkih prostora?
– Po onome što sam izučavao u svom porodičnom stablu, moji su iz Drobnjaka. To je opet deo Stare Hercegovine. Užice su naselili dobrim delom ljudi iz Stare Hercegovine i u tom kraju se i danas govori ijekavicom. Nemam racionalno objašnjenje za to, ali svaki put kada sam na prostoru Stare Hercegovine imam poseban dodir sa kamenom.

Srbija sve manje čita

Napisali ste i knjigu priča o sudbinama junaka Kvadrature kruga. Da li danas Srbi neguju kulturu čitanja?
– Opterećeni trkom za posao Srbi nemaju slobodnog vremena, pa i to malo što imaju pre ga utroše po društvenim mrežama i pogledaju neke kratke rečenice i slike. Moja knjiga je štampana u tiražu od dve hiljade primeraka što nije malo za današnje prilike, a ne možete je naći po knjižarama. Trebalo bi da napišem novu knjigu, ali nikako da pronađem slobodnog vremena.
Mnogi ne znaju da se bavite i slikarstvom…
– Nekada me drugari pozovu i skad stignem skoknem dan – dva na neku koloniju. Slikarstvo je moja velika ljubav, ali … Kući sam još prošlog leta počeo jednu sliku. To je ulje na platnu. Nažalost, ostala mi je još trećina koju nikako ne stižem da dovršim.

Da li to doživljavate kao povratak korenima?
– Čovek u XXI veku zaista sve može da promeni. Ime, prezime, adresu stanovanja, čak i pol, ali jedino što nikad ne može da promeni jeste zavičaj. Mnogi naši ljudi čitave živote i velike karijere naprave po Australiji, Americi ili Kanadi, ali poslednja želja im je da budu sahranjeni u zavičaju. Čovek uvek ima potrebu da se vrati tamo odakle je potekao. Vuče ga ta zemlja. Čućete priču mladih ljudi koji su rođeni na drugom podneblju kako su pošli u zavičaj svojih predaka i osetili vezanost. To je potpuno normalno, jer su preci ostavili energiju na tom prostoru. U vremenu u kom živimo i prostoru u kom se krećemo ostavljamo deo svoje energije. Nismo na tom nivou da bi to mogli na pravi način da shvatimo, ali tu energiju će prepoznati oni što dolaze za nama. Kada sam bio na Skadru i šetao tamošnjim ulicama jednostavno sam osetio energiju koja nam pripada i nisam imao nikakvu dilemu da je to kraj koji je pripadao mom narodu.

Jednom ste rekli da je gubitak dostojanstva najstrašnije što čoveku može da se desi. Kako mi kao narod danas stojimo sa dostojanstvom?
– Mi smo u velikoj meri izgubili dostojanstvo, i kao narod i kao pojedinci. Pogledajte sistem vrednosti. Ako mislite da možete sve, i da iznad vas ne postoji nikakav autoritet, pa ni Bog, onda ćete stvarno uraditi sve. Na urušavanje dostojanstva u velikoj meri su uticali mediji poslednjih desetak godina. Mediji koji pokušavaju da što više unize i uprljaju čoveka. Umesto da nas oplemenjuju, mediji nas truju. Tako dobijamo dnevnu dozu otrova umesto leka. Kada otvorite bulevarsku štampu, to su: crna hronika, estrada i privredni kriminal. I vama dan odmah započne loše. Viđate ličnosti koje su do juče bile poštovane kako u nekom rijalitiju izgube dostojanstvo. To se prenosi i na publiku koja gledanjem takvog sadržaja takođe gubi dostojanstvo.

TV kuće kažu da žive od reklama, a da takav sadržaj traži publika. Da li prihvatate takva opravdanja?
– Istina je da se nekad kolege brane stavom kako je program takav jer „narod to hoće”. Međutim, to nije tačno. Ljudi prihvataju ono što im se ponudi. Rejting nikada nisam jurio, niti se mnogo time opterećivao. Ne želim sada da se hvalim rejtingom svoje emisije, ali činjenica da Kvadratura kruga ima najduži autorski staž na RTS-u potvrđuje njenu gledanost i kvalitet. Ako imate šta da ponudite publici, nema razloga da se plašite rejtinga. Danas se smatra uspešnom emisija koja traje tri-četiri godine, iako tome prethodi istraživanje ciljnih grupa i obezbeđivanje medijskog tržišta unapred.

Čovek u XXI veku zaista sve može da promeni. Ime, prezime, adresu stanovanja, čak i pol, ali jedino što nikad ne može da promeni jeste zavičaj

Da li ste pre 13 godina, kada ste počinjali emisiju, znali da će ona izgledati ovako kao danas?
– Ponudio sam RTS-u jedan drugačiji koncept emisije kojim sam želeo da vratim urušeni sistem vrednosti. Želeo sam da povratim dobro i plemenito u ljudima, jer je to ono što čoveka čini čovekom. Za mene su urušene vrednosti ne samo ono po čemu mnogi prepoznaju Kvadraturu kruga nego: i rad i stvaralaštvo i kreacija i inovacija. U početku ljudi nisu mogli da shvate do kraja kakva je to emisija mozaičnog tipa i kakvu ja želim da im pošaljem poruku. Bio je potreban period od dve godine da se naviknu na to, kao i na moj pokušaj da vratim urušeni sistem vrednosti, koji se nije mnogo promenio od tog vremena. Danas možda je i gore nego u vremenu kada smo emisiju postavljali.

Radili ste u raznim delovima zemlje i u različitim okolnostima. Da li je bilo nekih neprijatnosti na snimanjima?
– Kada smo radili emisiju u Kistanjama bili smo na ivici incidenta. Ja nisam znao ko su ljudi koji sede u kafani… da li su oni Srbi, Hrvati, Janjevci sa Kosova ili Hrvati koji su tu živeli. Opština Kistanje je pre rata imala 99% srpskog stanovništva, pa sam pravio priču kako je to danas. Sve se dobro završilo. Imali smo situacije da se potroše baterije na mobilnim telefonima, da se izgubimo u planinama, u putu, pa da pešačimo i po petnaestak kilometara. Bilo je ratnih situacija, ali živi smo i zdravi i radimo dalje.

Da li ste razmišljali o prelasku u neku drugu televizijsku kuću?
– Iskreno, uopšte ne mogu ni da zamislim kako bi uopšte mogla da izgleda Kvadratura kruga na Pinku ili recimo na Prvoj. Ta emisija bi izgledala sigurno drugačije u programskoj šemi, a i ljudi bi je drugačije doživljavali. Zadovoljan sam statusom koji imam u RTS-u.
Danas mnogi smatraju da je novinarstvo palo na najniže grane. Ima li nade da se takva situacija promeni?
– Znam da ima mnogo redakcija u kojoj su potpuno nehumani uslovi za rad. Novinari sede nabijeni u jednoj prostoriji bez osnovnog mira kada obavljaju neki telefonski poziv. Slabo su plaćeni. Sa slabim standardom i ugroženom egzistencijom novinar teško da može da se izbori za slobodu, a to je najpogubije za ovu profesiju.

Trifko Ćorović