Kada sam ovog leta usred vrelog avgusta išla sa prijateljicom da obiđem jedan manastir, zaustavio nas je baštovan, iskušenik ili šta je već i počeo da napada moju prijateljicu, izuzetno decentnu i skromnu damu, da su joj previše gola ramena, da je ešarpa nedovoljno pokriva i da ne može da uđe u manastir, onda je krenuo jedno pet minuta da odmerava mene i moju plavu prostu haljinu koja je do članaka i zaključio da je preširoka te da ni ja ne zaslužujem da uđem.

Bila sam konsternirana, jer razumljivo mi je, iako mi je i to banalno, da je problem kad je haljina, recimo, preuska, iako iskreno nikad ne gledam šta ko oblači, pa je l' usko, široko, dugo, kratko, ne gleda Bog pa što bih ja, ali prvi put sam se susrela sa opaskom da je problem ako je haljina i preširoka. Šta ćemo, okrenule smo se i otišle, nedostojno obučene.

Nekada davno takva stvar bi me razljutila jer me malograđani i fariseji, moralisti i pedanti izluđuju u svim pojavnim oblicima još od detinjstva, ne samo što su dosadni i lažni, nego što upropaste svaku veliku i lepu ideju. Ceo život sam imala otpor srca prema takvima, uvek su mi bile bliže bludnice nego bacači kamenja, ali fariseji su čudo, oni falsifikuju svaku misao pa čak pokušavaju i da priču o Bogu svedu na najsuvlji sterilni moralizam koji se iscrpljuje u raznim pravilima bez kraja i smisla.

Nekada davno bih mu rekla da ima problem i da je istinski u molitvi, ne bi ni primetio kako smo nas dve obučene, a još manje bi sprečio osobe da uđu da se mole. Da, ali sada sam ćutala i okrenula se jer Bog je tamo gde je ljubav, a ne osuda, i nije on kriv što je ovaj momak kao i mnogi veru razumeo kroz dužinu suknje i širinu haljine, kroz normu, kroz pseudomoralizam… Nije on kriv kao ni mnogi oni malograđani koji su prvo utočište našli u buržoaskim manirima, pa potom socijalističkim resursima, pa se naprasno prepodobiše u vernike koji se stalno snebivaju nad drugima i osuđuju bližnje i daljnje od jutra do mraka sve ističući prepodobljeni svoje veličanstvene vrline, kao da ne razumeju da je sam Hristos govorio sasvim suprotno i da je radije sedeo sa bludnicama i razbojnicima nego sa tim farisejima. Jer ništa tako ne suši srce kao laž i osuda.

Kako se to desi, kako ti merači dužine ženskih sukanja, dubine dekoltea i dovoljno tamnih marama koje će pokriti sve ženske glave sve upropaste, kako su te suve ontološke birokrate uspeli da falsifikuju tako živu, tako prelepu i tako veličanstvenu Božiju misao o slobodi, o ljubavi, o neosuđivanju…

Lepo, živ čovek sve može da preokrene prema sebi pa i samog Boga. Uostalom, pravoslavlje je dobro prošlo zbog apofatike pa bar nismo imali inkviziciju. Kada pomislim šta je sve širom sveta rađeno u ime Božije, jeza me uhvati.

Ne znam. Ali znam da je to tačka gde je Jung bio u pravu, što više čovek insistira na moralizmu, što više meri tuđe reči i dužine suknje, to je u njemu veći problem koji ga nagriza. To je njegova senka veća. Odatle i ona veličanstvena misao: ko o čemu - kurva o poštenju.

Kada čovek vidi ispred sebe drugo srce, drugu dušu, njegove oči su slepe da procenjuju da li je haljina dovoljno dugačka, uska, široka, da li je žena prešminkana, ovakva ili onakva. Čisto srce vidi samo srce. Čista duša vidi samo dušu. Čistima je sve čisto, prljavima sve prljavo.

I zato, Gospode, oprosti svim tim licemerima, moralistima, farisejima, tim procenjivačima javnog morala, reči, a naročito ženske podobnosti, jer neretko baš su žene te kojima se najoštrije sudi. Oprosti im, Gospode, mnogo toga suzbijaju u sebi, mnogo su im misli pervertirane kada mere suknje, dekoltee, štikle, senke na očima, lak na noktima i skaredne reči. Oprosti im, Gospode, što te ne razumeju iako si im sto puta lepo objasnio, oprosti im što te falsifikuju, što su ljubav sveli na dužinu suknje, a slobodu na vrćenje pogače i slavske kolače. Oprosti im, Gospode, jer kad ljudi permanentno lažu sebe, sasuši im se srce i onda ostaje samo norma. Glupa, dosadna norma.