Hajde da preduhitrim neke i sam kresnem tu šibicu. Zapalim je i bacim u podnožje dobro pripremljene lomače satkane od lakozapaljivih i još lakše osuđujućih misli i stavova po ovom pitanju. Nekako će meni biti lakše da se sam zapalim nego da „među nama“ čekam na gotovo spremne piromane da zapale i osude bilo šta i bilo koga ko iole nešto fino misli i kaže o toj Americi… Znači, gorim i dok vi ovo budete čitali, izgorio sam. Lomače više nema kao ni potrebe da neko gubi vrijeme i potpaljuje je svojim negativnim komentarima.

Da budem iskren, prije nekoliko godina i sam sam osuđivao te i takve „američke zločince“. Posmatrao sam tu zemlju samo sa aspekta njene spoljne politike i svih dokazanih i nedokazanih zala koje je ona nanosila narodima širom svijeta, iz ovih ili onih interesa. Ni ovaj „naš“ nažalost nije mimoišla pa nam je, što direktno, što indirektno, dosta jada zadala i crnine „po nama“ ogrnula. Toliko da je, plašim se, ni decenije, a kamoli godine ne mogu saprati i izblijediti… No, to je uvijek tako kad je u pitanju ona kurva politika i njeni makroi. O njoj neću, iako bih i mogao i znao. Nekako, ne mogu sebi da dam pravo da pričam o kvalitetu i udobnosti kokpita, a da nisam pilot. To ipak ostavljam političarima. Ja to nisam i nadam se da nikada biti neću.

Dakle, ne pišem ovdje o američkoj politici. Ona, vjerujte, ni njene Amerikance toliko ne zanima. Nekoliko odlazaka tamo me nesumnjivo uvjerilo u to. U odnosu na njenu „veličinu“, minoran broj Amerikanaca se bavi politikom i pride joj daje na značaju. Prostog i većinskog njihovog čovjeka ona apsolutno ne zanima. Njih zanima samo ono što mi ovdje nemamo, a to je što kvalitetniji i, sistemom kakav imaju, što uređeniji život. Naravno, mislim na one urbane krajeve Amerike koje sam do sada uspio posjetiti, a tiču se i istoka i zapada…

S druge strane, naš narod ipak više zanimaju neke “bitnije” stvari – toliku dozu posvećenosti politici, političarima i javnim (bez)ličnostima ja mislim da nijedna zemlja na ovom svijetu nema. Zašto da im kvalitet i uspjeh “njihova” života bude prioritet kad su ga toliko puta gledali u nekom od američkih “hepiend” filmova. Ljepotu i smisao svog, naš narod, poklonički, pronalazi u životima svog onog javnog kiča i šunda koji im se se, prljavo i jadno, servira po osakaćenim medijskim pomagalima. To nas je jednostavno obuzelo i suštinu nam života oduzelo.

Foto: RAS Srbija

Nego, da se vratim na nju, iako sam već pisao o Americi. „Debelo“ sam bio ubijeđen u to da svi Amerikanci znaju ko je naš, jedan i jedini – Novak Đoković, kao i tu nepobitnu, ponosnu činjenicu da je iz Srbije (pisao sam i o njemu, ali to već pola Srbije zna:-). A to gdje je Srbija, već nisam mogao očekivati da znaju, jer njih ne zanima bilo šta mnogo mimo svoje zemlje. A naš Nole, toliko ih je puta „osvojio“ i ono im sunce, golemim, visokopodignutim peharom, zaklonio da sam se živ zaprepastio, čak i srdito odreagovao kada jedan civilizovani papak iz krajnje urbanog dijela Kalifornije nije čuo za Novaka, a drugi nije znao odakle je on. Nekom trećem se po tom „slučajnom pitanju“ nisam ni smio obratiti. Što bih sebe bez potrebe nervirao…

S druge strane, svakako da tamo ima i onih koji ga poznaju i žele pred svojim očima mnogo bolje i mnogo više pa i od nas Srba. Ne mogu da zaboravim onog, u svakom pogledu, prijatnog čičicu i njegovu suprugu koje sam pred “US Open” sreo u jednoj prodavnici čokolada na Tajms Skveru u Njujorku, sa majicom na njegovim grudima na kojoj je pisalo “Belgrade Open 2011”. Gdje da mu ne priđem. Srdačno se mi ispričasmo i šta da vam kažem, čovjek je potegao put iz Atlante i prešao 1330 kilometara isključivo da bi gledao svog i našeg Novaka na “US Openu”. Kad je čuo da sam iz Srbije (ja mislim da je to jedina osoba kojoj nisam rekao da sam iz Hercegovine), on je srećan bio kao da je sreo Marka ili Đoleta, a ne nekog tamo Boža ili Bobana. “Usput” da dodam, na moje pitanje odakle mu ta majica, rekao mi je da je te 2011-te “skoknuo” i do Srbije da gleda Noleta… Jeza momentalna!

Od nepoznavanja Noleta, svakako me je manje nerviralo to što bukvalno stotine hiljada Amerikanaca uživa u udobnoj i beščujnoj vožnji neprevaziđenog automobila koji s razlogom nosi naziv još jednog srpskog velikana – Tesle, a da, ubijeđen sam, 98% njih ne znaju ni po kome, ni po čemu je taj automobil dobio ime. Mislite da to njih uopšte zanima?! Nekoliko njih sam to „edukatorski“ upitao, i ovako upotrijebljen prilog se ispostavio kao krajnje pravilan. Niko to nije znao. I bez obzira na to, svakog dana, krstareći njihovim širokim drumovima po 5-6 traka u jednom pravcu, na bukvalno svakih nekoliko sekundi, kada me je sretao i, s` tri prsta, mahao taj tihi, prelijepi i raznobojni „Tesla“, osjećao sam svoje porijeklo i prisustvo nečega našeg, nečega srpskog, a tako moćnog i lijepog po istoj takvoj, golemoj, širokoj Americi…

Tesla automobil, foto: www.roadandtrack.com/

Možda i olako ona američka “Noleneznalica” od maloprije ode meni u papke? Jer, pitanje je ko je tu papak? Da li mi koje nas interesuje da li je neka trećerazredna US glumica prdnula na dodjeli Oskara ili da li je našoj omiljenoj pje”v”aljki pukla čarapa na koncertu? Je li nakvasao Pitu hljeb ili Bredu “pita” u gaćama? Da li mi koji bolje znamo kako je spavala i da li se naspavala Kim Kardašijan nego li umorni muž pored svog jastuka? Da li mi koji ne znamo kako nam se zove sva rodbina iz treće linije krvi, ali zato „recitujemo“ imena, nadimke, zdravstvena stanja i sve daće i nedaće kućnih ljubimaca srpsko-holivudskih junaka? Da li mi koji dajemo sve od sebe da pobjegnemo od naših života ili oni koji daju sve od sebe da bježe u što veće dubine i suštine svojih života? Da li mi koji sve manje i nekvalitetnije živimo naše ili oni koji svakog dana sve više i kvalitetnije žive svoje živote?

Foto: index.hr

Koga sada više da žalim? Da li Noleta ili Teslu, nas ili njih? Veliko je to pitanje… Neko će sada reći, pa lako im je tamo tako i živjeti, no, nisam ja, ovim ističući, mislio na ekonomiju jedne zemlje nego na ekonomiju nečijeg mozga. Mislio sam na onaj izbor koji svi mi imamo pred sobom – da li svojim životom hoćeš da težiš, služiš i bogatiš se saznanjima koja tebi lično mogu i trebaju biti od koristi ili onima koja su već nečija tuđa korist. Tvoj je izbor!

P.S. Ne bi` ja ovdje ništa ni dodao, ni oduzeo. Ovaj tekst sam, na krilima svježih “US” utisaka, napisao prošle godine u povratku iz iste te Amerike na 10.000 metara visine. Nisam im ni dao da izvjetre iz aviona. Sada sam ga slučajno pročitao i neka me jeza obuze. Zašto i kolika, “ne znam”, ali svakako dovoljna da ga i vi odmah poslije mene možete pročitati. Enter!

Božo Boban Vukoje