„Slučajnost“. Kako godina za godinom svojim bremenom „tove i tovare“ ovaj život, sve sam više mišljenja da ta reč nema potporu svog realnog postojanja. Ima je, može i treba da postoji u neke nebitne, kratkoročne, krajnje nebitne svrhe i namere, ali u kontekstu iole ozbiljnijeg promatranja života i svega onoga što on može da nosi i donese – NE. Jer, ne verujem da je danas išta slučajno… Ne verujem da se neke stvari, događaji i dešavanja odigravaju eto, baš onako slučajno, čisto da bi se ta reč negde i za nešto upotrebila.

Nisam sigurno neki usamljeni fanatik pa da ubeđeno mislim da se neke stvari samo meni dešavaju. I to tako lako, često i „slučajno“. Svi smo mi svedoci naših brojnih životnih „neslučajnosti“ kojima se još uvek iščuđavamo, koje pamtimo i kasnije prepričavamo. Neke od njih se graniče sa tolikom verovatnoćom da oni koji veruju da su to zaista bile slučajnosti mogu komotno još 116 života proživeti i doživeti a da im se ta ili takve stvari uopšte, opet ili ikada više dese… Treba li možda to nešto da znači?

Pre jedno 7-8 godina, ja i, meni jedna od najbližih osoba, moj veliki životni prijatelj Stanislav, alijas Ćane Fočak, naumimo da odemo u Tempo na Kvantašu u nabavku. Niko o nameri bilo kakve vrste i količine potrepština i okvirnog budžeta za tu kupovinu nije reč zucnuo. Na samom ulazu zadužili smo svako svoja kolica i uz okvirni dogovor da se za pola sata nađemo na nekoj od kasa, krenuli, opet svako svojim putem. Sve je bilo po dogovoru, nađemo se kasnije na kasi, ja moje stvari vadim iz kolica na traku, on njegove. Onom „prečkom“ ih razdvojismo. I ja i on imamo po nekih maksimalno 15-20 artikala. Bili tada muškarci samotnjaci, i to je bilo previše, sada su nam obojici krcata kolica kada su naše dame preuzele poziciju „troš plejmejkera“. Prolazim kasu, zahvaljujem se kasirki na vraćenom kusuru i uzimam račun koji je „otkucao“ 2.725 dinara i 70 para. Čekam njega da prođe isto. Čujem zahvaljuje se, i slučajno bacim oko na kasu da vidim koliko je Ćane „izgorio“ para i ne verujući vidim kako se na kasi „zeleni“ 2.725,70. I dalje ne verujući, zapanjen uzimam njegov račun i vidim istu cifru kao na mom računu.

Bespredmetno je opisivati toliku neslučajnost rečju „slučajnost“. Kakva crna slučajnost! Toliko je artikala u jednom golemom Tempu, toliko razlika u ličnom izboru, trenutnim potrebama, željama, budžetu, potrošnji i datim okolnostima svakog trenuka te kupovine. A jedan te isti račun, u jednu jedinu paru! Samo da kažem da je Ćane 5-6 godina kasnije postao moj kum na venčanju. Naravno, ne zbog tog istog računa, nego zbog „brda“ ljudskih kvaliteta koje nosi u sebi. Ali…

Jednu ne tako davnu veče dolazim ja kod mog baš dobrog i iskrenog prijatelja u njegovu porodičnu kuću. Povod nije bio fin. Tuga zbog preranog nebeskog odlaska jedne divne i čestite duše “iz oca” mog prijatelja osetila se još u samom prilasku njihovoj kući. Parkiram ja ispred kuće, u redu, tik do dva automobila od kojih je jedan bio od tog mog vrlog i iskrenog prijatelja a drugi od njegove supruge. Izlazim iz auta, na tremu me dočekuju oni a ja, izbegavajući da ona moja ugleda njihovu suzu, okrećem glavu kao onim autima i primećujem da sva tri automobila imaju zadnja dva slova na registarkim oznakama “II”. BG pa tri broja, pa “II”. Šest „I“ na 6 metara od tolikog Beograda, tolikih auta u njemu i svih mogućih kombinacija od 30 slova naše azbuke. Pa to se može nazvati sve samo ne slučajnost. Ili je ja bar kao takvu ne vidim. I ne želim da vidim.

Kao ni mnoge druge koje sam doživeo i dan danas doživljavam. Počev od onih da sam nekoliko puta do sada na putovanjima zadužio hotelsku sobu sa brojem 216 koja je inače bila moja soba nepuno 5 godina u popularnom Studenjaku na Novom Beogradu. Pa od brojnih čudnovatih susreta i dešavanja u baš određenim životnim trenucima. Od slučajnosti da mi registarska tablica bude ista kao broj indeksa tokom osnovnih studija. Da mi se neki bitni datumi u životu neshvatljivo poklapaju sa nekim drugim datumima, na neki način opet za mene vezanim… Da mi je slovom B toliko toga određenog i predodređenog u životu… Itd.

Neko to povezuje i sa voljom Božjom, neko s` terminom sudbine svoje… Šta god to bilo, doživljavao ih neko kao slučajnosti ili ne, ja se ipak trudim da iz svega toga čitam nešto što nigde ne piše. Da vidim nešto što se ne vidi. Čujem nešto što se ne čuje… I nije da ne pročitam. Nije da ne vidim. Nije da ne čujem i ponešto zaključim. Jer, život se, izgleda, nekim „svojim jezikom“ obraća svima nama samo što ga mi ne razumemo, jer se ne trudimo… A kako da ga razumemo kad ga ignorišemo i ne učimo taj njegov jezik, dok se ovamo pojedosmo da savladamo što više nekih stranih, dosta bitnih, ali svakako manje bitnijih od onog kojim nam se život obraća. Omalovažavamo njegove skrivene poruke, savete, opomene i sugestije. Ostajemo gluvi na sve što nam u datom trenutku govori i želi reći. Kao što ja sada nekome možda nešto rekoh ili govorim…

Ako mislite da grešim, ne zaboravite da i ja spadam u te „neke“. Neke kojima samo preporučujem da obrate pažnju i pokušaju čitati i nenapisano. Ono što obično stoji između svakodnevno ispisanih redova života i koje nam nekada više govori i poručuje nego sve ono što je zapisano u tim istim redovima…