.jpg)
Emir Kusturica: Fatalizam kapitalizma
Kako se postaje politički korektan? Tako što, ako ne možeš sam, neko drugi mora da ti izbije iz glave svaku misao koja se suprotstavlja globalizaciji. Ako ne može toljaga, može „mejnstrim“ televizija, mogu sajtovi na internetu.Mozak bi možda savladao mehanizam mašine za pranje veša, ali centrifugu ne može nikako! Kada se korteks dobro iscentrifugira Holivudom, „Rolingstounsom”, humanitarcima NATO generacije, dobijemo politički korektnu osobu koja vjeruje da su fašisti antifašisti i
BLOG JEDNOG HERCEGOVCA U BEOGRADU: Čitajmo i ono što nigde nije zapisano
„Slučajnost“. Kako godina za godinom svojim bremenom „tove i tovare“ ovaj život, sve sam više mišljenja da ta reč nema potporu svog realnog postojanja. Ima je, može i treba da postoji u neke nebitne, kratkoročne, krajnje nebitne svrhe i namere, ali u kontekstu iole ozbiljnijeg promatranja života i svega onoga što on može da nosi i donese – NE. Jer, ne verujem da je danas išta slučajno… Ne verujem da se neke stvari, događaji i dešavanja odigravaju eto, baš onako slučajno, čisto da bi se ta reč negde
BLOG JEDNOG HERCEGOVCA U BEOGRADU: Ples sa đavolom
Au! U svojoj tihoj i obavezno posleponoćnoj „blog atmosferi“ listam ja taj moj word dokument u nadi da među započetim temama ima neka koja se iole brzo može dokrajčiti i baciti vama pred sud razuma, no nema. Šipak ćelavi! Ili da se vratim „časom“ u moju Bileću i one detinje dane pa kažem – „Trc Milojka!“ Nikada mi nije bilo jasno zašto „trc“ i koja je Milojka u pitanju, ali nema toga koji na tim, kamenom okićenim, prostorima nije koristio tu uzrečicu u svrhu nekog ironično-šaljvog iskazivanja
BLOG JEDNOG HERCEGOVCA U BEOGRADU: Ugledajmo se malo na njih!
Ne znaju više, ali znaju bolje od nas. I šta hoće i šta im treba. I kako da se izbore za to. Uvek te gledaju u oči i ne kriju nikad svoja osećanja. Ne skrivaju svoj plač, govore više istine od nas, lepše se druže i to rade isključivo iz potrebe i ljubavi, zbog igre i druženja a ne zbog koristi ili onoga s kim se igraju. Vole se i zaljubljuju samo iz srca. Veruju lakše. I to zbog onih koji im nešto kažu a ne zbog toga šta im kažu.Došlo vreme da se ugledamo na ta mala slatka i sve pametnija stvorenja. Našu
BLOG JEDNOG HERCEGOVCA U BEOGRADU: Život između četvrtka i petka
Dan koji se čeka preostalih 6 dana sedmice i duševno slavi tog istog dana. Dan kada se ne misli ni o jednom drugom danu. Misli se samo o njemu. Kada dođe ili nastupi, tamo u predvečerje, misli se eventualno još samo o njegovoj prolaznosti. Jer, nijedan dan nije poput njega. Bar, za one zaposlene koji stvarno previše rade ili sve one kojima se s petkom završavaju bilo kakve obaveze tokom radne nedelje.Za razliku od drugih dana, petkom je nekako najžalije i dremati i snu se radovati. To znači
Borci se ne daju uplašiti
Ljekari, bolnice i domovi zdravlja kojima se, po pravilu na grobljima zahvaljujemo za zdušnu brigu o našim pokojnicima, kupujući na taj način njihovu ljubav i pažnju za nas žive, česta su tema ogovaranja, osuda i tračeva, koji znaju poprimiti i razmjere epidemije. Šire se brzo a ponekad ih podupiru i sujetne i ljubomorne kolege, pa osuda pojedinih specijalista, čiji posao je najvidljiviji, bude pečat koji nedužni dugo nose.Takav jedan slučaj sam lično ovih dana zabilježio u Trebinju i bio svjedok, do
BLOG JEDNOG HERCEGOVCA U BEOGRADU: Vratimo rode u Bileću!
Dragi moji Bilećani, gdje god da ste i šta ste,Obraćam vam se svima do jednoga, s dubokim poštovanjem, naklonom i molbom da, za početak, bar pročitate ove riječi. Pišem vam o nečemu što svi mi znamo, a kao da niko ništa o tome ne zna. O nečemu što svi mi jarko želimo, a niko ništa ne preduzima da se ta naša želja i ostvari. Pišem vam o našoj zajedničkoj rani koja odavno krvari i sve nas jako boli, a niko joj lijeka ne traži… Pišem vam tintom od bilećkih suza, obojenih onim tamnim oblakom koji se već
NOVI BLOG JEDNOG HERCEGOVCA U BEOGRADU: Da li je možda neko za tu kaficu?
Zdravo živote moj, kako si? Kakav si? Najzad odvojih malo vremena za tebe i našu kaficu. Nismo se odavno čuli, videli, ni seli da ljudski porazgovaramo. Da vidimo gde smo, kako smo, kuda ćemo… Znam da si me tražio više puta… Znam i da si me molio da najzad obratim pažnju na tebe, ali ja nikako da stignem. Znam i da si mi putem raznih poruka i opomena poručivao da ipak treba da te se setim ponekad. Da te imam u vidu i da si mi bitniji od svega. Da moram da te čuvam. Ali, proklet ja, od ove žurbe zvane
NOVI BLOG JEDNOG HERCEGOVCA U BEOGRADU: Ljubav koja me, uz suze zlatnog bora polako napušta...
Otprilike je na pola puta između kamena i kaldrme. Onog hercegovačkog i one beogradske. Zavoleo sam je odavno i fine me uspomene vežu za nju. Bila je raj na raskršću i mesto gde su oči u svom odsjaju nalazile toliko lepote da su one i ne tako lepe oči, posmatrajući nju, postajale prelepe. Uz nju je premorna duša opijena njenim svežim dahom obavezno mirno spavala. Na nju nije bilo potrebe trošiti toliko reči koliko na nekoga drugog. Pogled na nju i po njoj je govorio sve…Naša planinska lepotica –
Novi blog jednog Hercegovca u Beogradu: NOVA GODINA – STARI ŽIVOT
Nema veće i usiljenije parodije od toliko ushićenja, žurbe, nervoze i gužve pred Novu godinu. Njenog čekanja i iščekivanja. Osim neke formalnosti, navike, običaja i koliko toliko povoda da se nešto desi u tom, godinu dana čekanom, danu ili noći, zaista ništa drugo nema. Ili ga bar ja ne vidim. Ako nekada, tih ”golobradih godina” jesam – što i priznajem, s ovim srednjim četrdesetim zaista sam “obnevideo”! Tog Deda Mraza ja više ne gledam istim očima…Taj brojčani „reset“ i vraćanje te tri cifre:
Vladika Grigorije: Zavala
Manastir Zavala nalazi se najednom kraju Popovog polja,tamo gdje Trebišnjica skoro pod pravim uglom skreće put Hutovog blata. Ugrađen u stijenu koja se zove Ostrog, ovaj drevni manastir liči na nekog lijepog sijedog starca, koji naslonjen u kamenu stolicu gleda plodno polje kroz koje teče modrozelena Trebišnjica.
BLOG HERCEGOVCA U BEOGRADU: Praštaj Sveti Nikola i vrati nam se...
Ode on. I odlazeći, maše nama Sveti Nikola. Odmahuje i poručuje: „Čekajte me, doći ću ja vama opet za godinu dana, a do tada vas, po dogovoru, čuvam i pazim. Doći ću i vama što slavite, a doći ću i vama što dolazite na to slavlje. Doći ću, iako me dosta vas od gozbe, ića i pića, dima, buke, muzike i halabuke uopšte i ne vidite i ne čujete. I ovaj put niste ni videli, ni čuli a pored toliko ušiju i, kandilima, osvetljenih ikona pred vašim očima. Doći ću i dalje dolaziću, a pravo da vam „rečem“, sve mi se manje
NOVI BLOG HERCEGOVCA U BEOGRADU: Mame naših majki i očeva
Ima nešto što postoji još samo u našim, onim starim, pomalo izbledelim i ivicama okrzalim albumima sa fotografijama. Ima to nešto u njima što traje, kazuje, podseća i opominje… Nešto što svim tim svojim „crno-belilom“ daje i „šareniji i veseliji“ odsjaj od najvećeg kolorita današnjice…Ima nešto i u tom odsjaju. Nešto čega danas sigurno nema i nešto što danas sigurno ne postoji. To su nečije oči, koje, iako mnoge više ne trepću, i danas mnogo govore. I, tako govoreći, pričaju neku sasvim
BLOG HERCEGOVCA U BEOGRADU: Dame tvrde – muškarci su krivi?!
Dobro je. Čim pišem ovaj naredni, znači da sam preživeo onaj prethodni. Onaj, kojim „i kriv i dužan“ izazvah interesantnu polemiku i sijaset zasluženih komentara i ovde na blogu, ali uglavnom na njegovoj FB stranici (pročitaj)…Kao muško, moram priznati da mi je žao što moram reći da su muškarci ipak u dosta povoljnijem položaju po pitanju cele ove priče. Ko li će im ga znati, možda zato i slabije „vide“, možda ih i zato više „nema“, možda više izvoljevaju, biraju, neozbiljno skaču s jednog na
BLOG HERCEGOVCA U BEOGRADU: Vodič za udaju neudatih, a odavno zrelih za udaju
Da l’ je to sudbina il’ ko zna šta li je, kako opeva jedna naša večita pesma? To najbolje one znaju – cure, devojke ili žene u svojim srednjim i poznim tridesetim ili čak i ranim četrdesetim koje iz ovog ili onog razloga nisu još uvek našle svoju srodnu mušku dušu. Koje su i dalje bez svog partnera, bio ili ne bio on u ulozi njihovog muža, momka, dečka. To je toliko sve prisutnija pojava u našem društvu da je skoro za zaplakati! Galopirajuća epidemija neobjašnjive samoće. Ima li joj leka, bar da se
Kamen međ’ kaldrmom il’ Hercegovac u Beogradu
Veseli moji Hercegovci, naročito oni istočni. I ja njihov, među njima i sa njima. Soj ljudi genetski rađan na lokalitetu jedne neravne „kamene ploče“ ograđene šumom, kršom i „sumalo“ slanom vodom s juga. Da, baš ploče i to one Hercegove koja je bila veća dok je bila starija ili velika dok je bila ona stara. Hercegovci dan provode sa Beogradom ali, ipak naveče ležu u krevet sa svojom Hercegovinom. Patriotska i genetski usađena preljuba koju velikodušni Beograd decenijama prašta. Ne kažnjava i ne
DNEVNIK EMIRA KUSTURICE (25): Neće tu biti Andrića da posmatra prolaznike, stajaće Sidran i elita skrojena po mjeri Bošnjaka
U trenucima slabosti, Sidran je negdje rekao da ću ja biti najveći gubitnik u ovom ratu. Kako su u međuvremenu stvorene lingvističke razlike, ne znam tačno šta to na njegovom jeziku znači. Nadam se da ne misli na bogatstvo u kućama i stanovima koje smo moja porodica i ja ostavili kao babine Muslimansko-hrvatskoj federaciji. Pošto vidi da je meni dosta da budem literarni junak, mislim da on govori o vlastitim dobicima. Njegova, sada već stvarno bivša žena, Šahbaza, u Zagrebu se povjerila svojoj
BLOG JEDNOG HERCEGOVCA U BEOGRADU: Nešto o ljubavi, s ljubavlju
Ljubav. Pišem o ljubavi, jer uvek navijam za ljubav. Koja god da je liga u pitanju i ko god između koga da „igra“, ja želim da ljubav pobedi! Pišem o onoj pravoj istinskoj ljubavi, a ne o tamo nekoj nužnoj „imenici“ od 5 slova kojom se svakodnevno ispiraju naša usta i teše naše uši… Da je sreće, ljudi bi se samo voleli i “živeli” od ljubavi, jer od nje može da se živi. Naravno, ne bukvalno, ali kad imaš i znaš da sačuvaš pravu ljubav, onda ti dosta manje svega drugog treba i nedostaje. Shvatiće to već
DNEVNIK EMIRA KUSTURICE (24): Znao sam da zastave pod kojima ćemo ostatak života provesti Sidran i ja ne mogu biti iste
Maj 1995. godineNegdje kada se rat završio, jedna Sarajka koja živi u Parizu čudila se nad mojim slučajem. Vratila se iz Sarajeva i upitala me:– Bogati, šta si to ti njima uradio, pa te toliko mrze? Svi nešto pričaju, a ja nikako da shvatim u čemu je stvar?Onda ja u šali kažem:– Rekô sam da više volim rusko govno nego američku tortu.Priča o Vladi Petroviću, liku iz literature, stvar je za antikvarnice. Malo ko danas voli ruska govna. Posebno kada se ona stave nasuprot američkoj torti. Novi jezik
DNEVNIK EMIRA KUSTURICE (23): Što je rat više odmicao, moja slika kao čovjeka koga treba ubiti sve se više uvećavala
Maj 1995. godineUbrzo nakon nabijanja na pero u listu „Voks“, Andrić je stradao i u Višegradu. Tamo je srušen spomenik našem nobelovcu. Kada sam pitao jednog druga šta im smeta Andrić, on mi je odgovorio:– Ma pusti, ban, Murata Šabanovića, napio se, nema to veze!Pred rat je u Sarajevu malo šta sa čim imalo veze. Tek kasnije, u ratu, sve je došlo u vezu sa svačim. Muslimani su stradali više nego ikada do tada, a u Sarajevu su spaljivali Andrićeve knjige i oni kojima vatra u hladnim zimskim danima nije
Tamo gde, dragi moji, nije naša sreća…
Svestan činjenice da joj ni brojne napisane knjige pronalazača i lovaca na sreću nisu dovoljno prišle, i da joj ni jedan, prostorom i vremenom ograničen, blog neće “pera odbiti”, ipak, usudih se. Ona iziskuje čitav tom knjiga krupne sačme, a ne ovaj “tanki” malokalibarski metak u vidu jednog bloga. Ali, bar da pokušamo, nikad se ne zna ko je gde „ranjiv“ i gde će čije „slovo“ završiti? Meta je bar poznata, ciljamo direktno u ono za čim težimo i konfuzno tragamo čitav naš život – SREĆU u nama!Da bi
Sine, jeste li prešli granicu? Nemoj da vam otvore ono!
Ako je ikada postojala sumnja da me neko prisluškuje sada je i definitivno otklonjena. Da mi je neko od narodne milicije kojim slučajem čitao poruke u mobilnom telefonu dok se vraćam iz Hercegovine za Srbiju imao bi potpuno pravo ma me privede i sasluša.Jasno mi je da se roditelji brinu kad im djeca negdje putuju (mada, ja sam stara drtina, pa…), ali ne znam zašto je ta granica (a nikada granični prelaz) toliko bitna. Mjesto radnje – granični prelazi Vardište-Kotroman.Kad god da krenem i kako kod
DNEVNIK EMIRA KUSTURICE (22): Na naslovnoj strani lista „Voks“ osvanuo je Ivo Andrić nabijen na pero
Maj, 1995. godinePočetkom devedesetih u Sarajevu je bilo građana malo i svi su mogli da se strpaju u kafić „Pikolo“ na Baščaršiji. Otvoren je Dom pisaca, a po kafanskim klozetima se nisu valjali samo pijanci koji povraćaju. Sve više je bilo heroinskih špriceva po podu. Spremali su se prvi slobodni izbori i svi su govorili: „Ne daj bože da pobjede nacionalne stranke“, a mislili su i osjećali suprotno. Zato su nacionalne stranke i pobjedile. Čak i dugo poslije izbora, kada bi upitali nekog
DNEVNIK EMIRA KUSTURICE (21): Umjesto scenarija za Andrićevu Na Drini ćupriju, Sidran je sastavio stih „Cijela je Drina naša Meka i Medina“!
Maj 1995. godineLičio je na čovjeka koji je bio spreman da uradi sve samo da ne mora da vrati pare koje mu je ovaj Drašković već uplatio. Učinilo mi se kako je iznenadna bliskost koju je ostvario sa mnom zasnovana na potrebi da mu onako preplašenom ponavljam:– Ma daj, Avdo, kakvo vraćanje para.Ja sam prihvatao tu ulogu pa mu je to trenutno olakšavalo situaciju.– Zaboravio si ti kako je živjeti među primitivcima, moj Emire!Jedina osoba koja mu je dozlogrdila više od istočnobosanskih Muslimana
DNEVNIK EMIRA KUSTURICE (20): Nije mi odgovarao grad u kome sam za uvođenje telefona morao da zaradim Zlatnu palmu
Maj 1995. godineSve što Sidranu nije donijela književnost, ostvario je preko kinematografije. Kao saradnik na filmu Otac na službenom putu, dobio je stan od opštine Centar. Finansijska situacija mu se stabilizovala, pa je i život sa Šahbazom postao podnošljiv. Postali smo komšije, stanovao je tik kraj mojih roditelja u ulici Kate Govorušić.Naši putevi se više nisu ukrštali. Ni umjetnički niti ljudski. Napravio sam Dom za vešanje i otisnuo se u svijet. Iako sam ranije bio uvjeren da Sarajevo
Vladika Grigorije: Lopta
Cijeli moj život vezan je za loptu. Od kada znam za sebe – ona za mene ima istu magičnu privlačnost. Znam da zvuči čudno, ali ostavite sud za kraj priče. Pitam se otkud i zašto je to tako?U naše malo mjesto, koje je odvajkada njegovalo igru s loptom, onom primitivnom vunenom ili dlakavom, svejedno je, stigao je pravi pravcati fudbal 1960. godine. Donio ga je iz Njemačke neki čovjek, gastarbajter Momir Pantić, tih i miran, ni po čemu neobičan. Pokoj mu dobroj i bezazlenoj duši, ušao je u istoriju našeg