Dan koji se čeka preostalih 6 dana sedmice i duševno slavi tog istog dana. Dan kada se ne misli ni o jednom drugom danu. Misli se samo o njemu. Kada dođe ili nastupi, tamo u predvečerje, misli se eventualno još samo o njegovoj prolaznosti. Jer, nijedan dan nije poput njega. Bar, za one zaposlene koji stvarno previše rade ili sve one kojima se s petkom završavaju bilo kakve obaveze tokom radne nedelje.

Mada, ubeđen sam, da i svima drugima on itekako dobro dođe. Tada im u auru njihove blizine „dolaze“ najmiliji i najbliži sa teška i umorna četvorodnevna puta. Praktično svrate u njihove živote, dosta rasterećeniji, znatno većom posvećenošću. Lakše ih je gledati petkom nego ijednim drugim danom. Lakše ih je i slušati. Možda, eventualno, još samo subota zakači malo te rasterećenosti u njihovim očima i opuštenosti u njihovom glasu. Nedelja je već njegov lažni prijatelj… O ponedeljku i ostalim „dušmanima“ da ne govorimo.

Ja ne znam šta bi da nije tog petka? Dođe ga kao neka pauza između života koji traje 6 dana i koja se stalno ponavlja. Petkom je sve nekako lakše. I raditi posao i brigati brige. I živeti život, uostalom. Petkom nekako u svima nama ima više mira i ljubavi. Za sve i svašta. Tada se više i volimo. Tada više i život volimo. Eh, da se čitav život odvija samo petkom? Da imamo taj osećaj i drugim danima koji mu nisu ni za primaći. Jer, taj naš savremeni kapitalistički život preveden u dane ne glasi nikako drugačije nego: “Čim prođe ponedeljak, već smo faktički u sredi i razmišlja se o blizini petka koji najavljuje vikend. Vikend, koga smo svesni samo u petak i u prvoj polovini subote… U onoj drugoj se već razmišlja o nedelji, odnosno pripremi za standardno užasni ponedeljak i ništa manje napornu sedmicu, opet do onog veselog petka. Našeg petka. Zlatnog petka. Ljubi ga majka sedmica!

Za razliku od drugih dana, petkom je nekako najžalije i dremati i snu se radovati. To znači praktično gubiti ga. Ljudi su ga nesvesno svesni i dahom koriste svaki njegov sekund. Štedljivo mu troše minute, mislima pokušavajući da uspore njihovo odbrojavanje. Kao da petkom sat ima manje od uobičajenih 60 minuta. Samo petkom dišu punim plućima kao da je poslednji. Samo petkom razmišljaju o sebi onako kako bi trebali svim danima. Samo petkom uvažavaju svoj život koji toliko iscrpljuju svim ostalim danima. Mnogo toga još, samo petkom. I eventualno njegovom jedinom iskrenom prijateljicom – subotom.

Svi mi petak doživljavamo kao veliku pobedu. Pobedu nečega nad nečim. Pobedu života nad životom. Pobedu odmora nad umorom. I to je jedina ravnopravna pobeda svih nas koji ga dočekamo. Bez izuzetaka. Jer, nema onih koji ga dočekaju brže, bolje ili više, od drugih. Nema ni onih koji ga mogu kupiti i naručiti, bez obzira koliko para imali. Mogu oni i drugim danima kupiti taj svoj lični „petkosjećaj“, ali ne mogu i onaj naš i tu generalnu i očiglednu relaksiranost zbog kojeg je petak u stvari petak a ne neki drugi dan. Zato je petak i nepotkupljiv, ali je nažalost pokvarljiv.

Onaj koji nam ga nečim pokvari, ne zna koliki greh nam čini. A vrlo često ga i sami pokvarimo tim i tamo nekim preambicioznim planovima koji mu ne priliče. Ne dajte vaš petak nikome, ni vama, niti bilo kome drugom. Budite ga svesni, prepustite mu se i sebično ga čuvajte. Pod svaku cenu ga branite od bilo kakvog ataka, tereta, neraspoloženja, mržnje i bilo kakve negativne energije. Jer, petkom se nekako posebno oseća taj život. I tvoj i moj. Kao što se i ovaj blog jedino može i mogao napisati samo petkom. Živio petak!

Božo Boban Vukoje