Većina ljudi misli o sebi da su dobri ljudi!

Zato se i troši toliko vremena na objašnjavanje i svađe jer dok jedni druge ubedimo koliko smo u pravu i koliko smo dobri - prođe život.

Izuzev psihopata u prirodnom refleksu ega, osim kod hipersenzibilnih, je da odmah krenu u reaktivnu akciju ega da se objašnjava i "bori" za pravdu.

Naravno, što čovek više radi na svojoj svesti, on je automatski i svestan svog neznanja, krhkosti i ograničenosti svoje percepcije pa i moći rasuđivanja. Ali, avaj, lavine osuda se svaki dan kotrljaju po internetu i u stvarnom životu upravo iz ovog razloga.

Iz pobude, iz iluzije da je naša dužnost da reagujemo, da se borimo protiv nepravde, nesvesni da nismo Bog - nesvesni da imamo jako limitiran spektar percepcije i kognicije upadamo u vatru sukoba emotivne reaktivnosti, gde se mahnito obračunavamo s onim za šta verujemo da je nepravda i to manje-više funkcioniše kao sociološki patern pa za šta se ko zakači - da l' će da sudi o politici, ideologiji, nečijoj promeni pola, razvodu, raskidu, izgledu, dupetu Kim Kardašijan ili o suštinskim pitanjima kosmosa, nije bitno!

Slepoća se brzo prepozna, ona pretpostavlja vatreni borbeni stav spreman na istrebljenje svakog drugog jer, zaboga, "istina" je očigledna! Sic!

I tako hiljadama godina, spaljuju se ljudi po trgovima i društvenim mrežama, sudi se i prosuđuje strastveno u dubokom uverenju o vlastitoj nepogrešivosti! Ko je mera svemira - pa mi, naravno!!!

Iako se nalazimo u trenutku civilizacije koja se budi i ide na viši nivo svesti u kojoj mnogi postaju svesni - ne samo krhkosti svojih receptivnih i kognitivnih mogućnosti, već i odgovornosti za sve manifestovano - kao i činjenice da počinjemo da prepoznajemo koja to uverenja nisu "naša", nego su nam "ubačena" još u ranom detinjstvu, ogroman deo ljudi ostaje u slepoći svoje duševne samodovoljnosti i savršenosti determinisanosti svojim limitima.

Nikada u istoriji nisu očiglednije postojale samo dve vrste duša: oni koji rade na sebi i oni - ništa ja tu ne bih dirao, menjao bih svet, ali ne i sebe! Sve druge razlike postaju minorne i smešne - jedina suštinska i na prvi pogled vidljiva razlika je ona koja se tiče svesti. To ko je koliko poznat, bogat, vera, nacija, seks, ideologija - sve postaje redudantno.

Da li misliš iz 3D ili 6D obrazaca je jedino bitno... Samo ostaje pitanje kada će čovečanstvo doseći onu kritičnu masu od sedam odsto osvešćenih koji svaki dan rade na svom "brvnu" - koji ne sude u vatri, nego se usuđuju u ljubavi!

A to je toliko očigledno - dovoljne su tri-četiri reči da dođe do tog prepoznavanja među horskim glasovima besnih i željnih pravde i gladnih osvete i onih koji znaju zakone univerzuma i uporno smanjuju to svoje brvno!

Najčešće se prepoznaje i po onoj famoznoj rečenici: zašto da radim na sebi? Sa mnom je sve OK, problem je, naravno, u onom drugom! - Šifra da li mislimo iz 3D ili 6D je jedina podela koja de fakto postoji među ljudima... Najzad je postalo jasno zašto su sve pobune, revolucije, pokreti propadali - sve je uzalud, sve je samo pitanje svesti i srca...

Isidora Bjelica