Draga, divna, vredna, osećajna Dragana Tripić nije mogla više u ovoj dimenziji i kao mnogi osećajni i osetljivi, poznati i nepoznati pre nje odlučila je da ode iz tako surovog realma. Razumem je.

Ko još nije razmišljao da se prosto povuče pod pritiscima svih vrsta koje čovek doživi u ovoj dimenziji - a opet nekako po pravilu učimo svašta - od hemije do matematike - pravopisa, biologije, a ne uče nas najvažnije lekcije, kako preživeti sve užase ovog realma i što je najvažnije, kako da nas ne bole svi oni dosipači soli na rane koji svoju besvesnost vole da prosipaju i još dodatno ubijaju one koji su poverovali da spasa iz kandži ovog matrixa nema.

Zato je rad na samom sebi važniji od svih škola i doktorata - rad na svojoj svesti, emotivnoj emancipaciji i pre svega razumevanje i inicijacije o zakonima palog sveta, maje, matrixa, zovite ga kako god. Sramežljivo, iako to nikad ne radim jer znam kako je toksično, pročitala sam neke komentare ispod vesti da je poznata novinarka, samohrana majka sebi oduzela život i iskreno nisam se iznenadila - znam kolika je džungla besvesnog i koliko je internet omogućio da se glas neljudskosti daleko čuje!

Ima to kao i sve u dualnom svetu svoju svrhu jer se tako prazne potencijali polariteta pa umesto da kolje i tuče po komšiluku, nosilac toksičnih uverenja potpuno zaslepljen svojim programima duboko u velu svoje besvesti traži mesto i žrtvu gde bi mogao iskaliti i prosuti sva ta svoja uverenja, nezadovoljstva, mržnju, crnilo, bol, nezadovoljstvo... kritikovati, ukazivati, objašnjavati bilo šta osobama u tako teškim stanjima besvesti je tek iracionalno.

Ovde više ni mrtvi nisu pošteđeni od njihove potrebe da šire to što je u njima. Ali tih nekoliko rečenica koje ćete sresti ispod bilo koje objave, ali i ispod svog prozora, u tramvaju, na radnom mestu, podsećanje su da je ovladati veštinom da nas ne boli tuđa nesvesnost i njeni najbrutalniji iskazi disciplina zbog koje ako se ne savlada čovek može da grca u suzama od jutra do sutra zapitan zašto?

Ništa lično - nesvesno se kao voda izliva gde god može sa tim što bi ta ista voda pre razumela poruke ljubavi nego ove božanske iskre zatočene u ljušture destrukcije i neosveštenosti. Skoro kao po pravilu, a znam dosta slučajeva, ljudi sebi oduzmu život jer kapituliraju pred tolikom navalom onog što oni misle da je ljudsko zlo - a zapravo je mešavina painbodija, nasleđenih destruktivnih entiteta, uverenja, slepila i odsustva svesnosti koja zatvara prolaz svetlosti božanske ljubavi.

Zato nije važno šta nas je snašlo, a nema onog kog nešto nije snašlo, jer to su pravila sveta dualnosti, naučiti preživeti toliku besvesnost je pitanje formalnog opstanka u sopstvenoj osvešćenosti - jer preko osećaja bola lako ulazimo u osećanje nemoći, tuge, krivice, beznađa i samo je pitanje da li ćemo aktivirati neku autoimunu bolest, depresiju ili formalno povući taj okidač!

Zato je učenje kako vratiti moć sebi, kako preživeti izlive besvesnog conditio sine qua non - tj. broj jedan ako mislimo da se na ovoj teškoj i zahtevnoj obuci ljubavi koju zovemo život održimo...

Od rasprava i osuda nema ništa, svaki kamen čuje jače bol duše od duše koja je obmotana hiljadama velova tame besvesnog, ali svaka žrtva duše koja nije izdržala pod pritiscima jeste poziv da shvatimo da je to učenje kako preživeti i zaštiti sebe i one koje volimo od direktnih destruktivnih ispada duboko nesvesnih a agresivnih i željnih krvi i povreda - najvažnija lekcija života - posebno za one hipersenzibilne - volim te, Gago moja, i šaljem ljubav kroz sve realme i svetove.