Maj 1995. godine

Ubrzo nakon nabijanja na pero u listu „Voks“, Andrić je stradao i u Višegradu. Tamo je srušen spomenik našem nobelovcu. Kada sam pitao jednog druga šta im smeta Andrić, on mi je odgovorio:

– Ma pusti, ban, Murata Šabanovića, napio se, nema to veze!

Pred rat je u Sarajevu malo šta sa čim imalo veze. Tek kasnije, u ratu, sve je došlo u vezu sa svačim. Muslimani su stradali više nego ikada do tada, a u Sarajevu su spaljivali Andrićeve knjige i oni kojima vatra u hladnim zimskim danima nije trebala da se ogriju. Prije nego što su Andrićeva sabrana dijela gorila po ratnom Sarajevu, njegovo ime vuklo se po sarajevskim stanovima. Veliki pisac je bio kriv za sve. Čak je i moj susret sa predsjednikom Izetbegovićem prošao u znaku Andrića. Sreli smo se u stanu njegovog sina i vodili  po svemu nezanimljiv razgovor. Mislio je da je Milošević pod uticajem Dobrice Ćosića, pa je htio da ih povežem. Kasnije se pokazalo da je to bilo besmisleno. Neko drugi je već isplanirao rat koji je stizao. Neko ko je dobro znao kako se to  radi. Tako da su svi susreti važnih ljudi postali čista besmislica.

Što je rat više odmicao, moja slika kao čovjeka koga treba ubiti sve se više uvećavala. Što sam ja češće govorio, slika moga monstruma je rasla. Ta slika u očima običnog svijeta u Bosni toliko je nakvasala da sam, na kraju, shvatio kako bi jedino jedan veliki neuspjeh mogao da me vrati u humane okvire. Sve drugo je bilo džaba. Čak i da sam pristao na spisak stvari od jednog dobronamjernog čovjeka, koje je trebalo da kažem pa da me opet prihvate kao humano biće, stvar bi bila uzaludna. Onda bi me pitali „A što ti, mangupe, nisi ranije rekô?“ Prije političkih nada ja sam tamo iznevjerio nešto drugo. Mnogo sam utakmica odigrao i nikako nisam davao povoda za sažaljevanje. Tek kada postaneš bolan ili jadan, stvari oko tvoga mišljenja se opraštaju. Ti se valjaš pijan u kafiću a gosti te gledaju, žao im, pa se sa tugom prisjećaju tvog upropašćenog talenta. Jedan od tih upropašćenih talenata koji se u ovom ratu upravo po osnovi te zajedničke osobine približio Abdulahu Sidranu jeste Nedžad Ibrišimović.

Nakon filma Podzemlje pričao sam kao i uvijek po novinama. Negdje sam rekao nešto zbog čega je književnik Ibrišimović Nedžad morao da se useli  u moj stan. Toliko ga je iznerviralo moje mišljenje. To je kažu bila kap koja je prelila čašu. Poznajem Nedžada, vozio sam ga u bolnicu kada mu je žena rodila sina Orla. Htio sam da mu se javim radi praktičnih uputstava oko upotrebe novog prostora. Znao sam da mu ne odgovaraju engleski klozeti i svakojaka čuda koja sam navukao radeći po čitavom svijetu. Mislio sam, neće biti naodmet da mu dam poneki savjet. Posebno zbog toga što znam da je on ranije živio po garsonjerama. Odustao sam kada mi je rođak javio da je Nedžad napravio spisak stvari i obećao da će voditi računa o njima, posebno o knjigama. To je bilo na kraju rata. Pola godine kasnije, moj rođak je sreo Nedžada i pitao ga može li doći po knjige.

–  Nemoj, molim te – rekao je pisac – ja sam se na sve te stvari navikao. Prosto bi mi bilo žao da se tu nešto dira – dodao je i zagonetno se  nasmijao.

U tom gradu tvrde da Nedžada ne kači Bildtov zakon o stanarskom pravu. Kažu da ni Olbrajtova ne bi pomogla u sprovođenju tog zakona. Postupak adaptacije je kod Nedžada išao mnogo brže nego kod partizana 1945. Kažu da je Iliji Materiću poslije Drugog rata trebalo i pet godina da navikne na kuću nekih građana koje je Udba istjerala na ulicu.

(nastaviće se…)

Emir Kusturica