Isidora Bjelica: Kako se danas sve objavljuje na društvenim mrežama, od rođenja, venčanja, razvoda, čitulja, krštenja, mislim da bi bilo važno otvoriti i običaj da se tu objavljuju i testamenti, a ne nešto tajno pa posle da se mulja. Ovako lepo na uvid VR frendovima, pa posle nema laži i prevare - šta je pokojnik želeo - čovek sve fino stavi na FB i Instagram i nema muljanja ni nejasnoća kome prasići, a kome slamarica...

Na Zapadu ljudi pišu testament već sa dvadeset i nešto godina, svesni da je ova dimenzija ekstra rizično mesto, gde ne znaš šta će pre da te pokosi - pijani vozač, poludeli terorista, stres zbog dugova i prevara ili nuspojava lečenja neizlečivih i lako lečivih bolesti, ili će, brate, komšija ili rodbina da te rokne po običajima.

FB testament je neophodan uvek, a kamoli kad je neko u godinama ili s ovako niskim statističkim šansama za duže preživljavanje kao ja npr., pa uprkos činjenici da se s ovom bolešću zlopatim više nego što bi retko ko izdržao - uprkos što ne posedujem ništa sem starog auta epika i gomile nikom potrebnih šešira u "zemlji seljaka na brdovitom Balkanu" - nisam ga bila sastavila, ali shvatila sam da je veoma važno da svako virtuelno objavi svoje eshatološke preference da se ne bi na ovu besparicu još i advokat plaćao.

Kad vidim kako maltretiraju pokojnike svih fela i poznate i nepoznate, čoveku se smuči - te ovaj je podoban pokojnik, te ovaj ne zaslužuje ovde da počiva, pa se upoređuju pokojnici, grobnice, zvanice, venci i hrana. Sahrane su se pretvorile u glavne gradske događaje - ko je bio, ko je šta obukao. Sve u svemu, mislim da je suština, bar u mom slučaju, da se taj čin obavi u potpunoj tajnosti - bez prisutnih. Jer, iskreno, one koje jako volim, moje drage divne prijatelje koji su mi ovaj život učinili lepšim i zabavnijim, ne želim da maltretiram da idu na tako neprijatno mesto kao što je groblje kad ja već tamo nisam. Čovek kad nekog voli, ne izlaže ga traumi - "jer je red" - i iz "poštovanja" ili "običaji nalažu" ili šta već! Jebeš to, ima boljih načina da se pozdravimo! Na manje konvencionalan i mučan način, a opet ne bi bilo dobro da dođu na opelo i oni koji su realno doprineli da tako prerano obolim, da ne kažem direktno i indirektno, i koji su mi život skratili znatno ispod inače lošeg srpskog proseka.

Tako biće dovoljan neki skroman sveštenik bez BMW-a i audija, nespecijaliziran za celeb ispraćaje, i to po jeftinijoj skraćenoj varijanti. Mogu, baš ako insistiraju, doći majka i otac - iako realno u tim godinama ni njima taj stres ne treba. Pošto ni mrtva ni živa ne podnosim venčanja, rođendane i groblja, a znam da ima onaj neki glupi zakon da pepeo mora tamo da čuči - birokratija je čudo - molila bih da se organizuje da me se odnese i prospe u more u Crnu Goru, ali ne na neku šugavu plažu, nego da se nađe lepa hrid - gde nema kanalizacije. Ali ako je to previše zahtevno, može i iz kafane dok piju kapućino, da se ne veru da frljnu. E, sad, ako neko od prijatelja ide na neku egzotičnu destinaciju i ima mesta u ručnom, može i tamo, jer samo sam bila srećna kad sam putovala i pisala... Opasno bi bilo da me familija drži u kući u bočici najvećeg šanela 5, jer ove dostupne ovde urne su dosadne i depresivnog oblika, pa bolje levkom me prebaciti u šanel bočicu, što, brat bratu, sumnjam da bi ovi moji radili, smatrajući da ih i mrtva smaram ekstravagancijama - te ako to Jo ne uradi, neće niko, a i bočica je ionako njena. Ovi bi me, pre ili posle, greškom prosuli na tepih ili u lavabo i pomešali sa duvanskim pepelom jer kad me nema, nema više ni zabrane pušenja u stanu...

Budimo realni, jedna je Josipa Lisac koja urnu svoje ljubavi života nosa decenijama ma gde da krene. Tome se nadati objektivno ne bih mogla - tom romantičnom obliku zagrobnog fetišizma. E sad, ima onaj čuveni ekces kada se pričalo da je Bokan zamenio pepeo svog gurua Dragoša Kalajića i originalni odneo kući - to je zaista dadaistički čin preterane ljubavi kojoj sam uvek težila, ali mislim da ja nisam te sreće da me neko ukrade... Ko me je voleo, nek se pomoli za moju ubogu dušu, pročita omiljenu rečenicu, a ovi što me pljuju i optužuju za štošta, uglavnom što sam živa, sad će moći da nazdrave i slobodno nek me nepravedno zapljunu i taj dan - to će mi popraviti skor na strašnom sudu, što nije naivna stvar. Pošto su me iz udruženja književnika i dramskih pisaca izbacili zbog neplaćanja članarine, srećom i taj deo prigodnih govorancije otpada, a ne daj bože da neko plati onu kič depra čitulju u onoj raspaloj i gnusnoj "Politici", koja samo od čitulja i živi. Knjige - njih ravno 79, moja ostala siročad, su na policama vas, mojih divnih čitalaca, pa ih ponekad otvorite da se ne osete zaboravljeno i usamljeno. Eto, ukratko, lepo je napraviti jeftinu ceremoniju na kojoj niko ne treba da se pojavi i na taj način spasiti ljude od stresnog čina i troška oko onih rugobnih venaca i masakriranog cveća, koje potom oni "što lete u nebo" odmah recikliraju i preprodaju - otići tiho ko uginuli kanarinac uz "casta Diva" Marije Calas na razglasu, 'ajd, toliko mogu da plate od bednih tantjema. Mislim kad čovek umre na vreme, onda sve to može fensi nekako da se izvede uz suze i fotografe - ali kad neko iz najboljih namera sve zajebe pa oduži svoje i tuđe mučenje - to je ona kategorija - otišao nam "posle duge i teške bolesti" pa među nama tako dojadio i bližnjima i daljima - e onda je u tom slučaju top sikrit - šifra kanarinac najprigodnije rešenje za exit. Mislim, uvek postoji minimalna šansa da obolelog od raka pregazi odbegli slon ili žirafa, ili da ga zvekne meteor ili kidnapuje vanzemaljac, e to bi baš podiglo sućut okoline pa bi se moglo ići na atraktivniju varijantu ispraćaja. Nešto fino bahato sa puno govora, celeb i cveća - ovako ipak šifra kanarinac.