Nekada je sav apsurd ljudske egzistencije bio izražen u metafori čekanja Godoa. Beket, pišući o civilizaciji koja je izgubila smisao i Boga, nije mogao ni da zamisli da će doći vreme kada će ljudi čekati "lajk".

Da će internet dovesti do još dubljih očajanja i iluzija. Do informacijsko-emotivog pretrpavanja, gde će naša duša biti svakodnevno zatrpavana informacijama za koje je nekad trebalo i po nekoliko godina da dođu do nas. Kad mi je juče ćerka rekla da je neko hakovao "Instagram" i "Facebook" i da se cela civilizacija usporila, da je uskraćena za osveženje informacija na nivou minuta - ko je koga ubio, silovao, opsovao, zavoleo, ko se slikao go, a ko je koga prevario i ostavio - shvatila sam koliko smo kao civilizacija zaista otišli dođavola s tim virtuelnim umnožavanjem.

Ne samo da na nivou dana mozak opteretimo s toliko jezivih informacija o zlu - od silovanja, ubijanja, nesreća, nego je i onaj dobri deo koji se tiče ljudske komunikativnosti zapravo emotivno veoma toksičan. Čekajući lajk - hvaleći se ili kukajući - prosečan čovek opšti odjednom s nekoliko stotina, a nekad i hiljada ljudi, što dovodi do prenapregnutosti nervnog sistema i do iluzije da nije usamljen. Sve te objave sreće i nesreće - od rođenja deteta do virtuelnih umrlica, daju nam iluziju života koji zapravo i postoji samo u tom virtuelnom prostoru kolektivnog entertejmenta, gde se od politike, zločina do seksi afera i trending pesama zapravo pretvaramo u virtuelno krdo koje te iste informacije "zabavljaju", ali i izluđuju i nervno razdražuju, dok neko na svemu tome zarađuje zbog našeg klika!

Jer ne samo da čovek ne može primiti toliko informacija, nego ne može podneti toliko stresova - naročito što kad mozak pročita tu informaciju, on ne razlikuje udaljenost opasnosti i kortizol se luči na svaku percepciju stresnog naslova! I tako svako vuče skoro celo selo prijatelja - virtuelnih, gde svakome samo da čestita rođendan, pohvali fotografiju i izjavi saučešće prođe nekoliko sati. Onda dok se apdejtuje da je Dženifer Lopez prevarena baš kao komšinica Mica, ko je koga osudio za porno-aferu, a ko je prerezao vene, ko kome udario šamar i opsovao majku - prođoše tri sata. Virtuelna arena je gora od svih arena u istoriji - to je javna sudnica, gubilište, bordel i ludnica u jednom. Imam drugaricu koja ima najbolje nerve od svih ljudi koje znam - mislila sam da je u pitanju posebna genetika, meditacija, 5-HTP ili neka hemija, međutim ne - žena nema Facebook, Twitter, Instagram i na internet ulazi samo da vidi vremensku prognozu!

Rečju, ona nikad nije "apdejtovana". Ona pojma nema ko je snimljen dok je imao seks ni ko je pokušao da se ubije, ko se skinuo go ni ko je koga pljunuo - do nje stigne samo ono što treba da stigne! Ne zna žena ni šta je lajk i naprosto živi pravi život, a ne virtuelni! Danas odeš u najudaljenije selo ili manastir i opet se ne možeš spasiti silovanja društvenih mreža. Zato je informacijski detoks preteča svakog detoksa za emotivnu osobu - jer osetljiv čovek prosto ne može da percipira toliko informacija i da luči toliko kortizola. Jer naspram dosade zbog koje svi hrle u ovu virtuelnu utopiju - ne shvatamo koliko je to pre svega emotivno iscrpljujuće - prvo primiti toliko informacija, većinski stresnih, a zatim ulaziti u rasprave, svađe s ljudima koje nikad nismo ni videli niti znamo ko su. U današnje vreme informacijski mir je početak svakog duševnog mira. Čovek danas u tom moru virtuelnog užasa najčešće čeka samo svoj mali "lajk", a taj lajk - koji ga usrećuje i daje mu iluziju da nije sam - ima previsoku cenu. Previsoku...

Isidora Bjelica