Nama ljudima, uprkos stalnim pričama o neophodnosti toga, zapravo je jako teško da volimo i Boga i sebe i Boga u sebi. To je zato, čast izuzecima na ivici svetosti, zato što je Bog za veliki broj ljudi suviše apstraktan da bi ga voleli. Tačnije, da bi znali kako da to postignu. Jer, čovek želi da voli Boga, ali zapravo ne zna kako. Suviše mu je dalek i nesaglediv.

Obraćamo mu se kad nešto molimo, a retko da mu samo kažemo da ga volimo, baš zbog te nesaznatljivosti i neopipljivosti.

Pa ipak, ništa lakša nije ni lekcija ljubavi prema sebi, jer kako telo traži ogledalo, tako i duša traži svoje ogledalo... Naši bližnji, porodica, prijatelji, partner su upravo to ogledalo u kome pronalazimo i odraz sopstvene duše i Božji odraz. Jer zapravo sve je to jedna ljubav.

U tim ljudima koje volimo svim srcem otelotvori se sve ono apstraktno i nesaznajno, nedokučivo i nedosežno. Tu u pogledu, zagrljaju, smehu s onima bliskim našim dušama otkrijemo sve. Na neki čudan način sve je iluzija u ovom 3D svetu - i uspeh, i slava, i bogatstvo, i lepota, ali opet moći se istinski iz duše, punim srcem, radovati tuđem uspehu, e to je pravi podvig! I tome zapravo služi sva iluzija ovog privida bogatstva i slave i moći...

Stati pred čoveka za koga kažu da je u nečemu uspeo, a ne pomisliti - kakva nepravda da on sve to ima, a ja deset puta, ma milion puta pametniji, bolji, lepši, obrazovaniji, nezasluženo ne uspevam - kakva kosmička nepravda... E to je jedini istinski uspeh u ovom svetu, ta slatka, čedna radost zbog tuđe sreće!

Taj zagrljaj duše koja može da se raduje za drugog kao da je reč o njoj. I u tom radovanju za drugog zapravo saznajemo sve i o Bogu i o sebi samima, jer mera naše mogućnosti da ne zavidimo je mera i sopstvene ljubavi prema sebi. Čovek koji voli sebe ne zavidi drugome. On to pretakanje ljubavi prima s radošću i ne truje se gorčinom o nepravednosti sveta, ljudi, kosmosa i samog Boga...

U tom tako retkom kapacitetu da se istinski radujemo tuđoj sreći se krije jedna od najvećih tajni života. Jer, čovek koji to može zaista ima ljubav prema Bogu, sebi i bližnjem i daljem. To nije samo lakmus papir nivoa naše svesti nego merna jedinica naše ispunjenosti u ovom životu. Znam ljude koje su moć, bogatstvo, uspeh, učinili još boljim ljudima, a znam one koje su te stvari survale u ponor nezadovoljstva.

Takođe znam osobe koje su nemaština, bolest, nesreća učinile veličanstveno dobrim dušama, ali znam i one koji su zbog toga postali još više besni, ogorčeniji, zavidniji... Dakle, sve što nam život donese, bilo naizgled loše ili dobro, može biti po našem izboru za radost ili za zavist! To je ona misteriozna tajna univerzuma da je mera odsustva zavisti mera naše svesti i ljubavi!

Čovek koji se raduje tuđoj sreći je jedini istinski srećan i bogat jer sve radosti ovog sveta su i njegove radosti. Čovek zakopan u zavist samo će otkrivati nove nepravde prema njemu, a gorčine će se uvećavati. Zato postoji samo jedan pogled koji govori sve o stanju naše duše i svesti, o količini ljubavi u nama - pogled u tuđu sreću!