Већ осам деценија, у једном селу на источним падинама Копаоника, ради кафана чија се врата никад не закључавају. Када газда није ту, гости сами одређују рачун и оставе новац за пиће. Како кажу, то им је и биоскоп и позориште и сала за састанке.

Газда Ива је трећа генерација у породици Јанићијевић која има јединствену кафану у Србији. У њој гости плаћају колико и кад имају.

„Увијек смо ту на услузи грађанима. Они сами знају кад треба да уђу, ако ја нисам ту они уђу, послуже се, угрију се, попију пиће, ставе пару. Овде се плаћа пиће, јело кад има, не плаћа се, значи овде је јело увијек бесплатно, то је о трошку куће. То је неко наше старо правило“, објашњава Иван Јанићијевић, власник кафане у селу Ђерекаре.

Гости поштују повјерење које је Ива изградио са њима, посебно што је у овој кафани све на принципу самопослуживања.

Саша Спасић из села Витоша каже да кад треба да се плати пиће, плате колико имају у џепу: „Ниједно пиће није одређено неком цијеном него колико дамо, колико имамо код себе. И кад немамо што кажу, платиће нам Бог, тако и газда каже“.

Осим путника намјерника кафану у Ђерекару посјећују и малобројни мјештани из околних села за које је она центар свих дешавања.

„То нам је и биоскоп и позориште и све. Ми се ту окупљамо и онда размијењујемо мишљења. Зимски периоди када су дуге зиме, играмо карте, гријемо ракију на фуруну и фактички ето тако се и дружимо“, прича Срећко Стевановић из села Ђерекаре.

Миленко Гавриловић из оближњег села Влајковца каже да нема проблема ни када је кафана затворена: „Дешавало се много пута. Он (газда Ива) негде оде, али пањ је ту. Помјеримо пањ и завршимо пос'о сами“.

Оваква пословна политика, која дјелује невјероватно, газда Иву никада није оставила на губитку. Посао од кога живи његова породица већ осам деценија, желио би да наставе и наредне генерације.