„Ту, на мотору, човјек се осјећа живим! Склад са околином, гдје вас ништа не гуши, не спутава, адреналин, то вожњу мотором чини посебном, а бајкера слободним као птица!“, каже Милан Буђен који се са двоточкашима дружи већ скоро пола вијека…

Супружници Милан и Нада Буђен, вјероватно најстарији требињски љубитељи двоточкаша, иако су у пензији и данас живе оно старо бајкерско искуство – ко једном осјети слободу „на крилима“ снажне машине, та га страст до краја живота не напушта.

Ово двоје бајкера-ветерана и животних сапутника седамдесетих и осамдесетих година прошлог вијека на мотору су обишли цијелу бившу Југославију.

За њих је то, кажу, и данас вријеме којег са најрадије сјећају – свака бајкерска авантура значила је прегршт нових доживљаја, откривање непознатог, сусрете са људима и далеким крајевима, нераскидива бајкерска пријатељства…

„Вољели смо да путујемо и никад нам није било тешко. За пут смо се спремали преко ноћи. Ишли смо до Косова и Метохије и обишли све манастире. Путовали до Србије, Словеније, Хрватске, Македоније. Свуда стизали, ноћивали гдје се затекнемо. Дружили се са различитим људима. То су предивне успомене које и данас живе у нама“, причају ово двоје времешних супружника, који пензионерске дане проводе у породичној кући у селу Жаково, надомак Требиња.

Када су добили прво дијете, сина Александра, каже Нада – путовали су и са њим, али на кратке релације.

„Када је Саша имао годину и по и њега смо возили на мотору. Ушушкали бисмо га и сјели између нас а он би заспао. Није чудо што и он воли и вози мотор, али је зато интересантно што га, као и ја некада мог Милана, свуда прати његова супруга“, прича она и додаје како никада није управљала мотором, већ ју је увијек возио супруг Милан, са којим мјеста страху није било.

Да двоточкашем путују у иностранство нису се никада одважили и не жале због тога. Оно за чим жале су требињски бајкери којих више нема.

„Често обнављамо пријашње успомене и са носталгијом се сјећамо наших дивних другара и пријатеља који више нису међу нама. Састајемо се са онима који су у Требињу, јер то су нераскидива пријатељства и увијек смо ту једни за друге“, причају углас Милан и Нада.

Заједничка страст према моторима учврстила је и њихову љубав, а можда је око једног од Миланових љубимаца све и почело. „Милана сам прво примијетила по физичком изгледу, а онда и свему осталом. Заљубила сам се одмах“, открива Нада, док Милан са осмјехом добацује – да се његова супруга вјероватно прво заљубила у мотор који је возио.

„Давне 1968. почела је моја бајкерска прича. Имао сам двадесетак година тада. Наишла је једна дама и оборила ме с ногу. Ја њу захваљујући мотору“, шаљиво ће Милан, којем двоточкаши нису служили само за путовања широм бивше земље, а још мање за освајање женских срца– већ прије свега за спортско надметање.

Годинама је, каже, учествовао на релију „Сутјеска“, најмасовнијем такмичењу аутомобила и мотора некадашње Југославије.

„На рели ‘Сутјеска’ ишао сам сваке године од 1970-1980. То се није пропуштало! Из Требиња би пут Тјентишта кренуло нас десет или дванаест бајкера. Жељно смо ишчекивали тај догађај. Једном је Нада ишла са нама. Било је то 1974. када је на Тјентиште дошао и Тито“, прича Милан којем је рели из 1980. године остао у најљепшем сјећању.

„Сваке године би учествовали мотористи од Словеније до Македоније. Конкуренција је увијек била јака. Те 1980. године сам побиједио и освојио пехар. У билтену, који је биљежио имена побједника сваке године, налази се и моје име. Освојити пехар са релија ‘Сутјеска’ је нешто невјероватно!"

Милану ово није први ни једини пехар. Освојио их је много на мањим моторима – класа до 175 кубика и преко. Ипак, због бројних обавеза које је живот наметао од 1980. године више се није такмичио, али и поред тога – мотор никада није престао да вози.

„Возим ја и аутомобил и камион, мада је вожња мотором једина права. Ту, на мотору, човјек се осјећа живим! Склад са околином, гдје вас ништа не гуши, не спутава, адреналин, то вожњу мотором чини посебном, а бајкера слободним као птица!“

Посљедњи од многих купљених мотора Милан је поклонио. Данас понекад узме синов и, како каже, провоза један круг.

„Чисто да ме жеља мине, да осјетим да сам још увијек жив! Не возим више тако брзо као некад, а ако случајно прекорим оне који то чине, тада ме моја Нада подсјети како су и за мене некада говорили исто. Јер драж мотора и јесте у брзини и слободи!“

Маја Бегенишић, Радио Требиње