Na društvenim mrežama se pojavilo pismo srpskog pilota, Aleksandra Jovanovića, koji pilotira za jednu stranu kompaniju, u kome je opisao osjećaj kada se našao na nebu iznad Srbije i stupio u kontakt sa kontrolom leta na aerodromu u Beogradu.

Negovo pismo, slobodno se može reći ispovijest, prenosimo u cijelosti:

“Noćas sam preleteo preko moje Srbije. Dvanaestog marta ujutro u 01:03 bio sam tačno iznad Mladenovca. Na visini od 33.000 stopa. Ne možeš da zamisliš kako je lepa moja Šumadija sa 10.000 m visine. Preko Beograda, Mladenovca, Kragujevca i Niša, prema Sofiji.Letim po svim kontinentima sveta, ali samo moji srpski gradovi sjaje u noći toplinom koja može moje srce da ugreje. Osećao sam se veličanstveno. Frekvencija 123.775. Rekao sam: ”Dobro veče vam želim Beograde i puno pozdrava, Cargolux 794, visina 33.000 stopa, kurs ka Beogradu.

Kontrolor je bio zbunjen i nije znao šta da mi kaže. Očekivao je strani avion koji se obraća na engleskom jeziku. Na njegovo iznenađenje to je bio Srbin u Boingu 747-400 koji prvi put u svome životu vidi svoju otadžbinu sa samo svoga srpskog neba.

Moje nebo miriše lepše nego bilo šta na ovome svetu. Moje nebo, moja prošlost, prokleta srpska dušo, prokleti živote. Luksemburg – Abudabi, prvi put u mom tridesetdrugom letu prelećem moju malu otadžbinu za 20 minuta, moje korenove, moje nasleđe i kulturu, moju ogromnu Srbiju, moju nadu. Kontrolor mi odgovara: “Dobro veče Cargolux 794, ko ste vi gospodine? “Ja mu se predstavljam punim imenom i poreklom, a on kaže: “Želim ti zemljače da još 30 godina letiš uspešno iznad srpskog neba, živ bio.

Krišom sam plakao u noći da moj kolega ništa ne primeti. Šta on zna šta je Srbin, srpska duša, ljubav prema napuštenoj zemlji, slomljeno srce siromašne šumadijske duše, koja svoje korenove nikada ne može da zaboravi i koja nosi večne bolove u grudima od onoga dana kada je svoje ognjište napustila, prokleti živote. Ovu noć neću nikada zaboraviti.

Moja Srbija,veličanstvena u noći obasjava nebo kao da je pun mesec, kao da je dan, a ja prepoznajem gradove i sela kao da već po stoti put letim preko svoje kolevke. Ne treba mi dan da bih video reke, planine, kotline i srpske ravnice.

Osećam moju Moravu kako pulsira u svom koritu. Vidim Avalu, mirišem Kosmaj, Zlatibor mi se smeje u lice, zemljo moja. Srpsko proleće miriše. Moje srce želi napolje iz grudi.

Nisam bio spreman na ovu eksploziju osećanja i emocija. Prokleta slovenska duša me muči i ne da mi mira u ovoj noći. Podseća me koliko ljubavi je u stanju da akumulira i reprodukuje u onim momentima kada smo ranjivi i slabi.

Ipak sam zbog toga srećan, jer to me razlikuje od ostalih Evropljana. Još uvek sam u stanju da patim i plačem kada mi je do toga. To je naša snaga.

Mi nismo zbog toga slabi, mi smo žive duše sa svim vrlinama i manama. Mi znamo da nosimo naše bolove i radosti na našem bedru. To nas čini jačim u poređenju sa ostalim svetom.”