Палеонтологија као наука о изумрлим живим организмима биљежи пет великих изумирања од којих је један био у ери мезозоика, на крају периода тријаса и којим је обиљежен почетак периода јуре, прије 201 милион година. Трагови тог изумирања, катаклизме живота, могу се наћи на источном дијелу требињског подручја у стијенама, окамењеним плиткоморским карбонатним седиментима из тих давних времена.

Фосили из Нецвијећа

Требињско подручје је богато фосилним остацима морских животиња и острвских биљака које су живјеле током ере мезозоика (прије 252–66 милиона година) када је ово подручје било јужније него данас и клима је била много топлија. Подручје је тада углавном било плитко тропско епиконтинентално море са архипелагом острва чија се величина и број углавном мијењао са промјенама разине мора.

Јужно и југоисточно од села Нецвијеће пронађено је пет палеонтлошких локалитета са бројним фосилима, углавном шкољкаша који свједоче о животу у плитком мору, климатским и палеоеколошким увјетима на овим просторима током епохе ране јуре прије 201–174 милиона година. Фосили су већином у тамнијим седиментима што показује низак ниво кисеоника у мору (хипоксија).  Пронађено је више врста шкољкаша, фораминифере и мали фрагменти биљака али у чланку су описане литиотидне шкољке које су убједљиво најбројнији фосили на налазиштима.

Овисно о налазишту, шкољке су негдје веома чврсто окамењене, а негдје слабије па се могу лакше извадити из седимената. Ови локалитети дају могућност детаљног научног истраживања екосистема у континуитету од седам милиона година током епохе ране јуре, стадија плинсбахија (Pliensbachian) прије 190–183 милиона година.

Литиотидне шкољке и њихов начин живота

Након широко распрострањених каснотријаских коралима изграђених подморских гребена и посљедица масовног изумирања са краја периода тријаса и почетка периода јуре, ране јурске гребенске накупине су ријетке и изграђене су првенствено од шкољкаша.

Почетком епохе ране јуре, током стадија плинсбахија на подручју данашњег Требиња долази до наглог ширења аберантних птериоидних шкољкаша литиотида,  које укључују родове: Литиотис проблематика (Lithiotis problematica), кохлеритес лопианус (Cochlearites loppianus) и литиоперна скутата (Lithioperna scutatа).

Израз ''литиотидне шкољке'' односи се на пет јединствених шкољкаша познатих по својим јако калцификованим залисцима (капкама), мултивинкуларним лигаментима и доминантном присуству током стадија плинсбахија и доњег тоарција у приобалним тропским екосистемима. Све шкољке литиотида појавиле су се током епохе ране јуре и све су изумрле прије средње јуре.

У рејону села Нецвијеће пронађене су шкољке родова литиотис, кохлеритес и литиоперна које су изграђивале карбонатне наслаге подморских гребена на подручју данашњег Требиња током ране јуре. Углавном су биле издуженог облика и у бочном пресјеку врло танке у омјеру на висину у којој су могле досегнути до 50 центиметара. За живота оне су биле вертикално усађене на плитка морска дна.

Ове шкољке су биле свеприсутне у плитким, приобалним тропским водама и ограничене су на интервал опоравка ране јуре након тријас–јура изумирања. Запажања на терену и на танким пресецима указују на снажну зоналност шкољкаша литиотида у тадашњим плитким приобалним морским окружењима.

Шкољке литиотис проблематика и кохлеритес лопианус изграђивале су накупине у субплимним фацијама, а обје таксоне показују нескладне залиске - један је претворен у постоље, други је оперкуларни (отварајући) залисак. Ове шкољке су заузимале  релативно празну еколошку нишу изградње гребена током епохе ране јуре, да би их њихови претходници, склерактински корали, поново замјенили у епохи средње јури.

Литиотис и кохлеритес, за разлику од многих острига, не оријентишу своје комисуре (спојене залиске) у једном правцу. Умјесто тога, ова два рода који стварају нагомилане колоније развијају се из централног букета, вјероватно максимизирајући изложеност свјетлости, а не струјању мора. Због своје навике раста, екстензивне калцификације, олиготрофног (слабо храњивог) окружења и псеудоколонијалности, ова два рода су вјероватно имала фотосимбионте (друге организме у фотосимбиотском односу).  

Шкољке литиоперна скутата су живеле у ограниченом окружењу тадашњих лагуна са могућим флуктуирајућим салинитетом на карбонатним наслагама из ране јуре. Литиоперна скутата се налази широм лагунске субплимне фације и у неким срединама са ниским садржајем кисеоника.

''Док једном не смркне, другом не сване''

Озбиљне промјене животне средине и повезана неуобичајена хемија морске воде током дуготрајног опоравка ране јуре довели су до колапса раста коралних гребена и брзог ширења шкољки које су изграђивале подморске гребене јер су се боље прилагодиле у фази поремећеног животног екосистема.

Један од најупечатљивијих ефеката масовног изумирања на крају тријаса био је потпуни губитак екосистема подморских гребена који су били веома развијени до краја тог периода. Рана јура представља спору, али стабилну палеогеографску промјену усљед реконфигурације континената са почетком расцјепа и распадања тадашњег суперконтинента Пангеје као посљедице снажних и дуготрајних вулканских магматских ерупција које су се дешавале углавном на подручју данашње сјеверозападне Африке и источне Сјеверне Америке које су тада биле спојене. Ове еруптивне магматске провинције створиле су огромни геолошки расцјеп који је био зачетак формирања данашњег Атлантског океана. Трагични резултат ерупција је било масовно изумирање живих организама усљед промјене климе, састава атмосфере и хемије мора.

Трагови тих давних катаклизмичних времена остали су понегдје забиљежени у фосилоносним стијенама на источном дијели требињског подручја, по чему је јединствено у Републици Српској.

Миро ИЛИЋ