Археолошки налази у дворишту музеја Херцеговине у Требињу указују на постојање једне импозантне грађевине која би могла бити палата српских жупана - из недовољно истраженог, а за српски народ важног преднемањићког периода.

Откриће дијела зидина у дворишту музеја, сматра се једним од путоказа за проучавање преднемањићког периода српске историје, јер се ова грађевина везује за рани средњи вијек, у коме је Требиње престони град жупана, а средином X вијека и кнежева Србије.

„Све до ових ископавања, ми нисмо знали о постојању те велике грађевине испод музеја и зато су ова открића од изузетне важности, јер ће она показати значај самог града Требиња и значај тих људи који су владали из овог града једном широм облашћу. Наравно, за вријеме Немањића долази до уједињења српских жупана, и до стварања прве државе српског народа“, каже Ивана Грујић из Музеја Херцеговине.

У граду под Леотаром, једно вријеме је столовала и Јелена Анжујска, захваљујући којој су настале прве српске библиотеке. Требињска је , по Дучићевој жељи добила више од 4.000 његових књига, краљичин кип, споменике, парк са платанима и умјетничку збирку коју је завјештао родном граду.

„Дучић је заиста задужио Требињце, плаћао школарину за три најбоља ђака, успио је за свога живота да оснује Соколско друштво, а он је намијенио за тај будући музеј“, истакла је Јелена Пујић из Музеја Херцеговине.

О сваком периоду трајања, овде су нуди обиље трагова. Прошлост краја, у камену уписана, тихује и у селу Увијећа, гдје су чак и кревети камени.

„Село Увијећа је аутентично, и ми ћемо се залагати за то да се заштити као једна амбијентална цјелина, и надамо се да ће се у скоријој будућности створити услови да ће село Увијећа бити познато, као, слободно можемо рећи - Каменград“, објашњава Божана Ђузеловић из Музеја Херцеговине.

У дједовини светог Саве, путнику само времена недостаје - да види све од Требишњице, стећака, давнашњег престоног града, села Мркоњићи гдје је рођен Свети Василије, Црквина и манастира Тврдош до умивених плочника и складних грађевина. Све оно због чега је један мали град заувијек постао велики.