„Месари су село свештеника, хероја, политичара, привредника и доктора наука. На 18. километру од Требиња, на магистралном путу за Љубиње је табла са именом Месари. Скренете туда и 300 метара даље је чатрња Драгићевица. Ту је, по предању, живио домаћин Драгић и имао два сина. Један је био ковач а други држао стоку. Посвађаше се и отац им рече да иду по 500 м од куће. Овај што је био ковач оде према истоку и село по њему добије име Ковачина. Други отјера стоку према западу и тако настадоше Месари...“

Овим ријечима причу о свом завичају започиње Симо Поповић, који се у Месарима родио 1943. године. Дочекао нас је у породичној кући старој 112 година, у којој су се и прије њега рађале и стасавале генерације Поповића. На огњишту својих предака, али и потомака, којих, како нам поносно рече, има много.

Док сједимо у чаробном врту од винове лозе са погледом на бескрајно пространство пејзажа обраслог шумом и видиком који готово спаја небо и земљу, Симо нам приповиједа све што о свом селу зна. А зна много. Од прича протканих историјским чињеницама до оних које граниче са легендом. Свака упечатљива и прецизна да вас тако лако одвуче у неко давно вријеме, када је на овом мјесту све врвило од живота. 

„У мене се отац родио у граду а ја на селу јер су Месари некада били град и звали су се Мала – Велика врата. Причало се да је цар Душан обилазећи Херцеговину и Босну дошао у Дубровник и одатле у тај град, звани данас село Месари, преноћио овдје, обишао војску, а онда кренуо у Љубомир да упали ђеду и баби свијећу“.

Симо испред родне куће изграђене прије 112 година

У вријеме када су Месари били град, како нам објашњава, да би град опстао и функционисао морао је имати воду. Тако је изграђена чатрња од 365 кубика или 365 хиљада литара воде, што је довољно да воде има током цијеле године.

„Да би се град снабдио, чатрња је направљена да дневно троши 1.000 литара воде. То је огроман бунар, изграђен у вријеме Аустроугарске. Поред ње имамо још двије, једна је улазак а друга излазак из села. Прије чатрње ишло се на ријеку по воду и то је био највећи проблем, али се ипак опстајало овдје. Живјело се највише од пољопривреде, садио се дуван, стока се продавала да би се преживјело, а биле велике породице. Ми смо имали и волове и коње, краве, козе, овце. Друго, веома важно за ово село је и наша црква. Да би град имао значај морао је имати своју цркву, која је изграђена са три пратећа објекта. Њени остаци се налазе 50 метара од уласка у село испод пута“.

У средишту некада средњовијековног града, а одавно већ села Месари, прије неколико година, подсјећа Симо, откривене су зидине те старе богомоље.

„Долазили су археолози и утврдили да око цркве нема гробља, већ само зидине некадашњег веома старог насеља и очувана часна камена трпеза. Имамо и цркву на Илијином брду, посвећену Светом пророку Илији. Направљена је 1494. године, са три олтара. Мислим да такве нема у БиХ“.

И баш насупрот камених зидина старе богомоље и самог села, на брду као светионику овог краја уздиже се Црква Св. Илије, 2008. године уврштена у национални споменик БиХ. Спада међу најстарије грађевине Херцеговине и сматра се да је првобитно саграђена у периоду од 9. до 11. вијека. Смјештена на врху Илијиног брда, са гробљем у порти храма, поглед на њу сеже из сваке куће у Месарима. Симболично, што и јесте, ако се зна да се у њој и данас одржава служба и сваког 2. августа света литургија, којој присуствују мјештани Месара и околних села.  

Из Месара су Ђуровићи, Вуковићи, Спасојевићи, Мијовићи, Кнежевићи, Поповићи и не тако давно, у вријеме дјетињства нашег саговорника овдје је живјело 160 становника у 28 породица. Данас, поред Сима и његове супруге Јелене, живи један комшија, а четири породице долазе викендом. Село опустјело, мада, како Симо вјерује, има потенцијал да оживи. Све је више, истиче, интересовања многих да дођу, како међу потомцима својих предака, тако и оних које пут случајно овамо нанесе.

________________________

ОПИСАНО И У УЏБЕНИКУ

„Осим што су прво били град, Месари су били и општина па тек онда село. И сада када одете да питате за неко земљиште, кажете КО Месари. За вријеме Другог свјетског рата и послије, од 1941. до 1949. године имали смо телефон да би партизански одред могао имати везу. Партизани су пјевали пјесму 'Ој Месари мала Москва у теби је наша војска'. До 1985. године, док се није основала МЗ Подбрђе, били смо и изборна јединица Месари. Колики је значај село имало, говори и податак да се нашло у уџбенику из познавања Природе и друштва за 4. разред основне школе из 1985. године. Наши мјештани су и пут направили почетком прошлог вијека. Сви су скочили, пројектовали, градили. Толико је овдје имало снаге, омладине, живота!“

Изградња пута у Месарима, тридесетих година прошлог вијека - мјештани са баном Петром Иванишевићем

________________________

И управо први сусрет са каменим кућама украшеним капијама махом плаве, понеке и жуте боје, стазама и путељцима, гувном са кога се пружа поглед од кога застаје дах, чине потпуно нестваран амбијент. Тишина и мир, уз звук птица и повремени галоп још којег коња, чудесно мелодирају, стварајући са нетакнутом природом, у савременом начину живота, опуштајући ритам за ум и душу.   

„У овој кући сам се родио, у школу ишао у Добромане, сваки дан пјешке. Имао сам 17 година кад сам почео да радим у Требињу, добио и стан у граду преко посла, али сам стално долазио овамо, одржавао имање и чим сам отишао у пензију, има већ 18 година живим овдје и предивно ми је. Ми Поповићи и они у Љубињу дошли смо из Црне Горе. Вучемо поријекло од породице Марка Миљанова. Ти први Поповићи у Месаре су дошли пјешке. Један се спустио овдје а други у Љубиње. Исту славу славимо, Светог Ђорђа“, каже овај, вјечити становник села Месари, који је и поред 43 године рада у Требињу, у предузећу „Херцеговина путеви“ заувијек остао вјеран мјесту својих коријена.

А како и не би, када о свом завичају зна сваку појединост. Памти многе који су свијетом пронијели најбољи глас о овом малом и ушушканом селу, надомак Требиња, са почетка магистралног пута кроз Попово Поље.

„Рекох да су Месари село попова. Имали смо три попа, наше мјештане који су служили и због којих је овдје дуго трајала месарска парохија. Кад сам рекао хероји, и то је тачно. Тешко се живјело овдје. Било је некад 160 чељади па су морали трбухом за љебом ићи по бијелом свијету. Из овог села је отишло око 15 дјевојака и момака у Америку за вријеме старе Југославије, а међу њима и моја два стрица, Симо и Обрен. Кад је избио Први свјетски рат и требало да се пробија Солунски фронт, Србија је тражила добровољце. Одазвао се мој стриц Обрен. Три пута је рањен. Добио је златну значку Милоша Обилића за храброст која се није лако добијала и земљу у Војводини. Имали смо и политичаре. Кад је почео Други свјетски рат у Месарима је стациониран партизански одред да организује људе на Устанак против фашизма и скоро су се сви одазвали. Неки су касније били постављени и на високе функције у БиХ“.

Не заборавља Симо ни угледне привреднике ни докторе наука који су, како нам с поносом каже, одавде понијели част и поштење, а свуда оставили печат свог дјела и херцеговачког имена. 

„Кад сам рекао привредници имали смо међу Витковићима угледног трговца у Дубровнику и једног у скупштини Петроварадина, данашњег Новог Сада, који је имао два сина. Један је у Русији био високи официр, а други остао у Новом Саду гдје и сада постоје улице по њему назване. Моја породица Поповића имала је четири, пет кућа у Месарима. Неколико момака су у Бањалуци ишли код занатлија да уче. Међу њима и Лазо Поповић, братић мог ђеда. У Бањалуци је читава улица била од његових радњи и звала се улица Лаза Поповића. Ово село, мало али бројно, јако са 160 становника, дало је и пет доктора наука: Чедо Мијовић др права, Илија Поповић др пољопривреде, његова кћерка Маја Поповић, такође др пољопривреде, Јово Кнежевић проф. др медицине и Драган Поповић др техничких наука. За један мали град то је велико а камоли за једно село!“

Кућа у чијем дворишту разговарамо саграђена је 1910. године, а како нам Симо прича, градио ју је његов отац са браћом.

„Била је овдје прво кућа са једном просторијом. Тако су се тада све и правиле. Мој отац и стричеви почели су да је проширују прије Првог свјетског рата, а послије је стриц Обрен правио кућу на спрат, по америчком систему, како је видио док је био у Америци. Прије су мали прозори били, а он је направио велике, ходник, собе, кухињу и ово је овдје једина кућа грађена тако у то вријеме. Док је мој отац растао, у овој кући живјело је њих пуно, шесторо дјеце и родитељи. Прије 20 година овдје је било десеторо чељади, најбројнији смо били и све је било како треба“. 

ОДМОР ЗА ДУШУ

„Уз све тешкоће овдје се живјело сложно. Јесу се Месари раселили и свугдје нас има, у Америци, Војводини, Србији, на Косову и Метохији, у Босни, али се враћају људи на ђедовину, прађедовину из Аустралије, Београда, Требиња, хоће да реновирају. Нешто им одговара овдје. Да су ријешени имовински односи било би изграђено доста викендица и обновљено много више кућа. Имамо струју и воду, нисмо ни од града далеко и може се лијепо живјети. Ово је права ваздушна бања! Одлично поднебље, клима блага, здрав зрак, природа, шума, па то су плућа! Овдје се душа одмори“.
На породичном имању старом више од једног вијека у селу препуном историје, традиције и добрих људи, Симо Поповић заслужено ужива сваког дана. А како и не би када је дочекао и шесту генерацију своје лозе. И баш као некада прије, опет има пуну кућу. 

„Мој дјед је поникао овдје, онда отац, ја, моја дјеца, унучад и праунучад. Шест генерација већ и опет ми је пуна кућа! Ко има слогу у кући, тај има здравље и све остало. Каже се слоге, лука и љеба. Остварио сам што нисам мислио баш због слоге, због добре супруге, паметне, која ми је вазда била за леђима, погуравала ме и давала ми планове. Жена је све у животу, мени моја главни ослонац! Поред дјеце и унучади дочекао сам и четворо праунучади! Кола возим, све стижем, садим кромпир, лук, салату, раштан, имам вина, пршута, ракије, а најважније, пуно срце! А све ти долази из срца и тада свега имаш. Часно и поштено сам зарадио пензију. И сада људи питају за мене и то ме увијек обрадује“, рече нам, препун мудрости и старинских, исконских вриједности које човјека, човјеком и чине.

Све што нам је испричао, Симо је упамтио као дијете, ишавши са оцем по сијелима. Приче урезане у сјећању, које, захваљујући одличном памћењу, радо преноси свима знатижељним сазнања како је некада текао живот међу Грађанима и Заграђанима, мјештанима Месара који се тако називају према томе гдје су им куће, да ли унутар зидина или изван њих.

И док напуштамо ову, својеврсну археолошку ризницу, не можемо да се не запитамо шта још међу остацима зидина камених кућа, за које се не зна колико су старе, остављамо за собом. Преостаје нам да себи створимо ту вишевјековну живописну слику и да вјерујемо да ће Месари, као и многа друга херцеговачка села, поново оживјети, кад већ са собом тако предано чувају траг времена које нема заборав.