Кафана „Два рибара“ или Требињцима познатија као „Код Косића“, са 113 година дугом традицијом, најстарија је кафана у Требињу, али и у цијелој Источној Херцеговини. У прохујалим временима свједочила је и Првом и Другом свјетском, али и Одбрамбено-отаџбинском рату и опстала упркос свим недаћама које су је задесиле, али и све већој конкуренцији на тржишту.

Камени праг на улазу одавно је промијенио облик, али и даље стоји као нијеми свједок среће, туге и судбина огромног броја људи који су прешли преко њега у жељи да осјете дјелић њене атмосфере јер, гдје год да су одлазили, Требињци су причали о њој. Била је и остала оријентир генерацијама Требињаца у свакодневном разговору, али и често помињана по изврсно спремљеним гирицaма.

Кафана „Два рибара“ је за више од једног вијека успјела задржати препознатљив ентеријер и сачувати имиџ мјеста које треба обићи.

Данас, унутрашњост као да смо у неком нашем старом филму, карирани столњаци и паравани на прозорима који осликавају вријеме кад се дружило, забављало и живјело пуним плућима. На зидовима старе фотографије као подсјетник на прошла времена, пријатељства и догађаје. Немогуће је да се не запитате, шта ли су све ови зидови сакрили дубоко у своје поре, колико људских судбина, среће, туге, смијеха, суза, говора...

Камени праг, свједок минулих деценија

У башти „код Косића“ наилазимо на младог газду, осамнаестогодишњег Јована Косића који је, након смрти свог оца Драгана, преузео породични посао. Срдачан, насмијан и дјетиње срећан што је био у могућности да продужи вијек кафани која траје 113 година, показује нам фотографије на којима је забиљежена историја како „Два рибара“ тако и породична. Косићи већ генерацијама живе на почетку Хрупјела. Јован је завршио средњу угоститељску школу и, како каже, спреман је да настави породичну традицију и посебно истиче како би био најсрећнији да је могао још да учи од оца, како посао тако и историју своје породице и кафане. Јер, неминовно је да кафана која траје више од једног вијека има богату историју.

Драган Косић

„Мој прађед Јован, по коме сам добио име, основао је ову кафану 1909. године кад се вратио из Америке, гдје је радио у руднику. Овдје се традиционално увијек служила риба, како ријечна тако и морска по коју су мој прађед и ђед ишли на дубровачку пијацу. Сад сам и ја наставио њиховим стопама. Ђед Рајко и баба Анка су водили кафану до 1987. године кад ју је преузео мој отац, а прије нешто више од пола године ја“, каже Јован уз напомену да је заштитни знак овог објекта домаће вино и ракија лоза, које ће, ове године, он правити.

Савета и Јован Косић

Како Јован наводи, кафана има стандардне госте који годинама долазе и скоро су као чланови породице. Један од њих, Данило Аџовић, Требињац који је дуго живио у Београду, радо се сјећа дана кад је одлазио у ову кафану, радо се сјећа некадашњег Требиња, пријатеља, а најрадије дружења уз пјесму и чашицу добре херцеговачке лозе.

Данило, који се након одласка у пензију вратио у своје родно Требиње, истиче да нема дилеме да ли је кафана „код Косића“ најстарија, не само у Требињу него и у цијелој Источној Херцеговини.

„Ова кафана је установљена 1909. године, кад се Јован Косић вратио из Америке. Једно извјесно вријеме су ту радили он и његова жена Савета, која је преузела кафану након што је он умро. Савета је водила док њихов син Рајко није довољно порастао да преузме посао. Међутим, чак и тада је Савета била присутна, увијек би испред радње сједила у једној плетеној фотељи“, носталгично се присјећа Данило Аџовић, уз благи уздах, али и жељу да што вјерније пренесе своја сјећања и дочара атмосферу која је владала тих година у Требињу.

Били су стални гости и Код Косића

„Рајко Косић је био 1910. годиште. Морам да кажем да је био интересантан човјек, имао је мало шпрахфелер при говору. Био је прва генерација требињске ниже Гимназије, али му школа није ишла најбоље. Међутим, био је веома вриједан, никад није радио по принципу од данас до сутра и тако је и набављао пиће и све што је било потребно за кафану. Није му било тешко да оде у Дубровник по гирице и подијели их по столовима гостима. Тако је радио. Сјећам се, за Бадњи дан, његова жена Анка и ћерка Весна би направиле бакалар и донијеле сталним гостима за сто. Знао је како да задржи госта и свако ко је једном ушао код њега у кафану дошао би опет. Био сам свједок кад је један Требињац, Драго Станковић популарни Бајица, отворио Таверну, сада Андерграунд. Направио је револуцију у Требињу са ледом и ледоматима. Рајко Косић је дошао да види како то изгледа, а ја сам тад радио у шанку. Сјећам се да је тад рекао Драгу - Слушај, ако мислиш да за двије године вратиш све што си уложио одмах затвори, ово треба да ради дуго и треба да живиш боље од просјека. Међутим, Драго је послије отворио међу првима, ако не и први, још популарнију кафану у Старом граду – чувену под именом 'Бајица'“, присјећа се Данило и каже да је несрећа српског народа што традицију не признаје и нема континуитет.

А на причу Данила Аџовића се надовезује његов пријатељ и стални гост „код Косића“, угледни требињски фотограф Зоран Тадић, присјећајући се како је, чини се одједном, генерацију његовог оца замијенила његова генерација, а како су увијек били друштво које је вољело запјевати знале су и пепељаре, тад лимене, да лете кад их пјесма погоди.

Дуле Бокић, Драган Косић, Данило Аџовић и Зоран Тадић

„Мој отац Неђо Тадић и Рајко Косић су били пријатељи и послије Другог свјетског рата мој отац је основао фотографску радњу, а Рајко почео да води кафану. Данило (Сикимић) ми је причао како се дало име кафани. Рајко није хтио да води кафану. Међутим, поручили су му да у социјализму нико не може да буде без посла, или ће да ради или у затвор, и тако је он почео да се бави тим послом. У току Другог свјетског рата су у кафану долазили и партизани. Е сад, кад је требало дати име кафани, дуго се размишљало и одлучио се за 'Два рибара' јер су сви били рибари (Неђо Тадић, Рајко Косић и Данило Сикимић), а Данило (Сикимић) је био и предсједник Удружења рибара, а сваки већи град је имао 'Два рибара'. Кафана има сталне госте, али одувијек су гости били различитог социјалног статуса, од градоначелника у оно вријеме до радника, сви су налазили своје мјесто ту. 'Код Косића' је било популарно мјесто, било је финог дружења, радости, доброг пршута, парадајза, сира, капуле...“.

Анка и Рајко Косић

„'Два рибара' је јединствена кафана која је умногоме иста као и кад је отворена. Истина, осавремењена је струјом, био је један мало већи захват због мокрих чворова и башта је мало проширена. Оно што је одувијек исто је то да се кафана састоји из два дијела, сепареа и првог дијела гдје је шанк или келнерај како се некада звао. Специфично је што je радила двократно - отварала се ујутру и радила до 14 часова, а онда је у 17 часова настављала са радом и никад није радила дуго. У паузи од 14 до 17 часова одмарале су и газде и гости. Заправо, кафана се пунила три пута дневно. Ујутру дођу први гости на кафу или ракију, а онда пријеподне дође неко друштво да попије нешто пред ручак, а поподне је долазило друштво па су се играле карте, спортски, али се знао ред“, присјећа се Данило, а кроз осмијех вјечитог боема.

______________________________________________________

Жири одлучује које је вино најбоље

ВИНСКЕ ВЕЧЕРИ

„Рајка је бог дао за трговину, као и његовог сина Драгана. Кад је Драган водио кафану, одржавале су се винске вечери и то је било веома интересантно. Ту није била ниједна званична винарија. Људи су за себе правили вина и доносили би га ту да се не зна чије је. Било је надметање ко ће направити бољу етикету па је тако мој покојни кум вино назвао ландрас, по сорти свиње. Дивне дане и ноћи смо проводили тамо“, сјетно ће Данило.

Васо Глоговац, побједник прве винске вечери са пријатељима Миланом Пиџулом и Илијом Шаренцем

_______________________________________________________

„Јован Косић је био у одбору за освјештање Саборне цркве, као и мој дјед. Кад се вратио из Америке купио је кућу од неких Кустурица, ту је кафана, а касније су је дорађивали. Кафана је доживјела јако мало промјена. Чини ми се да је шанк био другачије постављен, а тоалет је раније био иза куће. Ту сам долазио и као дијете са оцем“, надовезује се на Данилова сјећања Зоран Тадић, који и данас често наврати „код Косића“.

„Код Косића је било константно друштво, од занатлија до професора, доктора, инжињера. У Требињу се увијек поштовао човјек, било је битно да је поштен и кафански васпитан. Има једна која је била иманентна свим Требињцима, а има нас на кугли земаљској свуда, не рачуна се да си био у Требињу ако ниси свратио код Косића у кафану и код Тадића у фотографску радњу“, прича Аџовић и каже како је требињска традиција била да се у току дана запјевају далматинске, староградске, међуградске, италијанске пјесме, а тог је било и „код Косића“.

Данило Аџовић је посјећивао 'Два рибара' кад год је био у Требињу и зато истиче да је велики проблем то што у Требињу ни на који начин није приказано и показано да је ово најстарија кафана у граду.

______________________________________________________

„ГДЈЕ ЈЕ МИШО“?

„Има једна анегдота. Кад је Рајко Косић видио да је боем и глумац-аматер Мишо И. попио више него што може, рекао нам је да припазимо кафану. Сјео је Миша на мотор иза себе и рекао - Држ' се Мишо и нагарио Мишовој кући, у Придворце. У једном моменту је осјетио као двије штанге прелетеле и ништа он, наставио. Кад је дошао пред Мишову кућу, сиђе, а Миша нема. Њему у главу оне штанге, то је Мишо, те вози назад и тражи гдје је је изгубио Миша“, прича кроз осмијех Данило Аџовић.
_______________________________________________________

„Постоје градови који држе до кафана, рецимо Сан Франциско има ресторан Тадић грил из 1849.године, али се он и данас зове исто. Сасвим сигурно се осавременио, али су ребарца на амерички начин, на роштиљу са премазом и даље главни специјалитет. Уопште нисам против нових типова кафана, ресторана, пицерија, али немојмо кварити оно што је аутентично јер је то дух Требиња“.

Кафана рад није прекидала ни у вријеме ратова, али је радила под одређеним условима, као и све у граду. Како каже Данило, а то су му некад причале старе кафеџије, за вријеме Италијана је било лакше радити, док су Њемци били много оштрији, али, срећом, нису дуго били ту.

Драган Косић, Анка Косић, Јово Ковачина, стоји Јовица Тешановић

Јован Косић се бори да очува своју ђедовину, одржи кафану, задржи њен дух и да посебан печат овом објекту како би био конкуренција угоститељским објектима новог доба. Пожелимо му срећу јер, иако су дошла нека друга времена, иако се стил живота мијења, постоје ствари које морамо да поштујемо, а неминовно је да кафана која у једној породици траје 113 година тј. четири генерација заслужује велико поштовање и Требиња и Требињаца.