Са југа Херцеговине и ове године на трпезу ће врхунска вина – судећи, барем, по квалитету овосезонске бербе у виноградима највећег произвођача грожђа у Републици Српској, требињског акционарског друштва „Агрофин“. Ипак, кишовито и необично хладно вријеме за крај љета и рану јесен на овом поднебљу успорило је дозријевање и убирање овогодишњег рода. Нашег домаћина, шефа производње у овом акционарском друштву, инжињера пољопривреде Бранка Анђелића невоље са кишом још не брину. Међутим...

                                                                                                                          Бранко Анђелић

„Не би ваљало да се продужи овакво вријеме јер нам то руши и квалитет и квантитет. Година је обећавала брзо сазијевање а почетак бербе је првобитно планиран и раније него лани – 23. или 24. августа. Међутим, нагло је захладнило и није било довољно сунчаних дана као прошлих година – што је успорило и сазријевање, а берба је почела десетак дана касније него што смо планирали“, каже нам Бранко, кога затичемо у виноградима у Петровом пољу, продајном мјесту „Агрофина“, гдје је ових дана - као у кошници. Посла је преко главе, као и обично на крају сезоне када се захукта посљедња операција у непрегледним засадима под лозом, којима газдује ово акционарско друштво.

Вага непрестано ради, смјењују се товари убраног грожђа који пристижу тамо даље, из винограда гдје вриједни берачи ужурбано тргају дозреле гроздове, у жељи да, колико је могуће, искористе још један лијеп дан, каквих овога септембра није било пуно...

Бранко нам напомиње да је у јеку берба средње раних сорти - вранца, мерлоа и смедеревке. Потом је, каже, на реду каберне који и најкасније дозријева. Жилавка је већ завршена, срећом прије првих киша јер она и најлакше губи на квалитету ако потраје влажно вријеме. Шардоне, који најраније дозријева, убран је још у августу, прије него је берба у пуном замаху и кренула - али га и имају на свега једном хектару засада.

„Сладори су и ове на нивоу прошлих година, изузев можда мерлоа који је нешто слабији. Сладор код вранца, мерлоа и кабернеа креће се између 20 и 22, у зависности од парцеле, јер су неке међусобно удаљене километрима, разликују се микроклиматски, па имају и различиту динамику сазријевања. Наравно, код смедеревке, која и није винска сорта, сладор је нешто нижи – између 16 и 17. За наше власнике и купце из других винарија радимо и анализе киселина и Ph вриједности. Такође, и фенолне зрелости која се утврђује на основу боје кошпице - а која није ни упитна кад већ имате шећере вриједности веће од двадесет. Киселине су можда мало слабије у односу на прошлу годину и крећу се између 4,5 до 5,5, док је Ph вриједност у стандардним интервалима од 3,2 до 3,5 - што је сасвим довољно за производњу врхунских вина“, напомиње Анђелић.

Подсјећа да су још од формирања „Агрофина“ купци од нове власничке структуре тражили да се посвети управо подизању квалитета. Коликогод струка и агротехничке мјере учине да се дође до жељеног циља, много тога зависи и од давања природе – а свака година је у том погледу прича за себе.

„Квалитет се у првом реду настоји обезбиједити већ у зимском периоду када се резидбом регулишту приноси. Не остављамо пуно окаца, односно пупољака који ће донијети плод. Иако годинама остављамо исти број, принос може да варира у зависности од услова на прољеће. Ове године прољеће је погодовало развоју већих приноса, али је услиједио дуг сушни период – па очекујемо да ће бити убрано нешто мање од прошлогодишњих 90 вагона“, истиче Анђелић.

Виногради којима газдује акционарско друштво простиру се на 165 хектара, а укупно броје око 450 хиљада чокота. Окосницу производње чини 100 хектара млађих винограда, чија је старост од 15 до 17 година. Остатак су стари засади, посађени још прије четрдесет и више година. Деценије су овдје значајно прориједиле редове, а данас недостаје више од половине чокота. Иако их старост чини нерентабилним - и данас се обрађују само због изузетног квалитета рода на неким парцелама. Половина старих винограда, прича нам Бранко, требало би већ идуће године да буде покрчена, па кад земљиште одмори, ту ће се подизати нови засади...

Квалитет у сваком послу, па и виноградарском - лако налази купца. То су на највећим требињским засадима винограда углавном домаће винарије, а претекне и за мале породичне произвођаче. Између 70 до 80 одсто рода, каже нам Бранко, било је резервисано и прије почетка бербе. Плодови су доброг здравственог стања, а то је важније од питања - да ли ће их бити тону или двије мање него су очекивали. Ове године и временски услови су погодовали да се род лакше и јефтиније сачува од патогена.

„Виноградарима је важно да није било притиска болести. Година је у том смислу била повољна. Могла се и прескочити која заштита. Мање је, дакле, коришћено и хемијских средстава. Грожђе је здраво. Ни ове кише не би требало то да промијене. Винова лоза је најподложнија болестима прије цвјетања, у цвијету и послије цвјетања. Већина овдашњих виноградара заиста у том периоду године није имала проблема са болестима. Ако се пепелница и пламењача јаве касније, у току бербе, оне не могу да нападну грозд, већ само лист. Лист се мора чувати до бербе ради саме исхране грозда, али у овом периоду, када је већ скидање плода у току, не значи ништа. Једини проблем може бити појава трулежи, али то за сада није случај и у границама је уобичајних година. Уосталом, грожђе које није потпуно здраво, као и оно што није дозрело и чији су сладори мањи – посебно одвајамо за шареницу, коју народ купује на вреће и користи се само за ракију“.

ЦИЈЕНЕ ПОРАСЛЕ ЗБОГ ТРОШКОВА ПРОИЗВОДЊЕ

Криза на тржишту репроматеријала значајно је увећала трошкове виноградарске производње.

Шеф производње у „Агрофину“ Бранко Анђелић каже да је ово акционарско друштво звог већих расхода морало да коригује и раније цијене грожђа, које су ове сезоне, у зависности од сорте, веће за 20 до 30 одсто.

Тако је цијена килограма жилавке и вранца 1,50 КМ, мерлоа и кабернеа 1,40 КМ, смедеревке 1,10 КМ, док се 'шареница' продаје за 0,90 КМ.

„На годишњем нивоу наша механизација потроши око 20 тона горива. Ове године трошкови за гориво били су и више него удвостручени. И заштитна средства су поскупјела на тржишту, а да не причам о цијени НПК ђубрива. Тона и оног обичног 'три петнаеске' претпрошле године била је 800, а сада је чак 2.000 марака. На цијене је утицало и поскупљење радне снаге. У сезони зелених операција, за седам сати рада, дневнице су се ове године кретале од 35 до 40 марака. Раније су биле десетак марака мање...“