Овом обрадом Бреговић је залудио публику направивши кафански хит за сва времена и на неки начин већ тада указао гдје и како ће се одвијати његов даљи музички живот и каријера.

Песма “Едерлези” пјевала се углавном међу Циганима у Румунији, а у њој се слави повратак прољећа.

Текст пјесме “Ђурђевдан” се много разликује у односу на цигански “Едерлези”. Неки истраживачи кажу да је Бреговић текст “ископао” управо из записа народних родољубних пјесама са подручја Сарајева из Другог свјетског рата.

Постоје и друге приче о томе како је настала ова пјесма. Чувена пјесма “Ђурђевдан” настала је у “возу смрти”, који је путовао из Сарајева за Јасеновац, свједочи професор Жарко Видовић, историчар умјетности из Сарајева, који је био у злогласном концентрационом логору 1942. године. Он је написао сљедећу причу:

“Пјесма ‘Ђурђевдан'у ствари је настала у возу за Јасеновац. Тог Ђурђевдана је цијели свемир плакао над судбином српске нејачи. Крволочне хорде и наоружана багра испратила је у казамат обичан недужни народ.

Други свјетски рат је био ноћна мора за цијелу нашу земљу. Ни на једном педљу није било лако, а Сарајево је и тада понијело изузетно тешко ратно бреме. Тај град је и у овом случају искрварио због сваког зла и сваке мисаоне настраности свих крвника без обзира на коју су се страну богу окретали.

Од самог почетка сукоба усташе су хапсиле српски народ. Због сурових прогона Срби су почели бјежати из Сарајева. Уточиште су налазили на сусједним планинама или пак у Србији. Наравно, одређен број људи је остао у свом граду, вјерујући да у душманима ипак постоји мрва човјечности и емпатије. Нису ни претпоставили шта им ђаволи спремају.

Ђурђевдан је!

Освануо је шести мај 1942. године. Било је то хладно сарајевско јутро. Полиција НДХ наредила је да се Србима припреми “ђурђевдански уранак”. У четири сата ујутру у град су се сливале колоне заробљеника из Јајце-касарне – са брда изнад Бембаше.

Придружили су им се сапатници из логора Беледије, Ћемалуше, те Централног и Градског затвора, као и касарне “Војводе Степе”. Колоне су се сусреле на Обали Кулина бана, гдје су дочекали воз смрти.

Наиме, трамвајска пруга у Сарајеву имала је ширину ускотрачне жељезнице, па је воз из Брода, по наредби руководства НДХ, ушао у град. Пред очима српских мученика на Обали Кулина бана појавила се дуга композиција теретних вагона која се простирала баш колико и колона затвореника – од Вијећнице па све до Електроцентрале.

У колони је било око 3.000 махом младих људи. Међу њима је било и домаћина који су утамничени заједно са својим синовима, а било је и муслимана који су се заузимали за Србе или су се изјашњавали као Срби.

Разуларени усташа пред колоном је узвикивао: ‘Ђе сте Срби? Бесплатно вас водимо на теферич у Јасеновац!’

На вагонима је писало ‘седам коња или 40 војника’, а усташе су у један вагон уводиле и до двије стотине људи. Воз смрти је тог истог 6. маја 1942. године, на Ђурђевдан, из Сарајева кренуо у Јасеновац. На путу према казамату, заточеници у вагонима без хране и воде почели су падати у кризе због страха и неизвјесности. У општем хаосу један од њих, за кога се тврди да је био члан сарајевске “Слоге”, у сопственом грчу и немоћи, из поноса и пркоса, својим извјежбаним и смјелим баритоном из срца и душе запјевао је:

– Прољеће на моје раме слијеће, ђурђевак зелени, свима осим мени…

Ђурђевдан је!

По доступним свједочењима, усташе су због пјесме “Ђурђевдан” затвориле шибере на вагонима, а затвореници су остали без ваздуха на малом простору, збијени једни до других.

Од три хиљаде колико их је кренуло из Сарајева, у Јасеновац је стигло двије хиљаде душа, а њих двије стотине је преживјело тортуру. Захваљујући преживјелима ми данас знамо за овај догађај.”