У требињском насељу Хрупјела, у боровој шуми испод своје куће, академски сликар из Требиња Никола Гајић већ двије године на стијенама између стабала израђује мозаике, али прави и нове скулптуре, стварајући на овај начин праву малу умјетничку оазу.

Иако је првобитна замисао била Николина, заједно с њим ради и његова дјевојка и колегиница, вајарка Соња Белош, а њих двоје су, вјешто пореданим степеницама које је Никола поставио у природи, на два нивоа саградили права ремек-дјела мозаика на стијенама, али су саградили и мини-пројекције зграда које Никола у шали назива првим херцеговачким пирамидама.

Све сам почео спонтано, како бих створио своју једну малу оазу, али би било супер да, када буде готово, овдје долазе и други, да се овдје организују радионице и да амбијент утиче позитивно на људе добре воље. Волио бих да је мени неко када сам био мали објаснио да не мора све да буде озбиљно, да нешто може да буде и игра“, каже Никола.
Он је са својом дјевојком успио да, прекривајући масивне стијене мозаицима различитих мотива, складно укомпонује све у једну цјелину, а добар дио камена на овом локалитету још чека свој преображај, што цјелокупан предио чини нереалним и фасцинантним.

Напомињући да је данас све поједностављено, сврсисходно и превише практично, Никола додаје да је желио да своју имагинацију управо у таквом контексту учини реалном.

„Мотиви су различити, животиње, орнаменти, скулптуре, а од материјала користимо камен, највише природни, и нешто плочица. Узимам отпад од каменорезаца, има мало ријечног камена, а Соња је из родне Кикинде донијела шкољке из канала Дунав – Тиса – Дунав. Покушавамо заједно да осмислимо да цијели простор буде једна необична прича у природи“, каже Никола.

Њих двоје користе стијене у природи онакве какве су, а неријетко и слажу комаде камена један на други да би добили неке облике, а онда на камен слажу и лијепе мозаик, непрекидно радећи и у раду добијајући нове идеје.

За двије године, колико подижу ову умјетничку оазу, неке старе елементе су скидали, рушили, правили нове, а недавно су завршили фасцинантни мозаик руку, који се Николи највише допада, али је ту и кула коју је замислила Соња, а коју су украсили и различитим комадићима перли, камења, огледала, док испред куле тек треба да се постави скулптура змаја.

Двоје младих умјетника све раде ручно, сами ломе камен, сами зидају шта треба, а потом на све то, опет својом руком изломљене комаде плочица и каменчиће, лијепе и педантно их распоређују гдје и како треба да се смјесте.

Правећи од обичних стијена скулптуре од којих застаје дах, они не само да удахњују нови живот боровој шумици, већ праве изузетно дојмљив контраст урбаним дијеловима града који се простиру испод ове оазе.

НН