Многи православци долазак Нове године славе и по традицији, 13 дана послије њеног званичног почетка у свијету. Узрок је у томе што се њихове цркве и даље придржавају “старог”, тзв. Јулијанског календара.

Православна (стара) Нова година или Српска нова година, 2022. године по Јулијанском календару почиње у поноћ 13. јануара. За разлику од оних који по Грегоријанском календару Нову годину прослављају 1. јануара, за становнике неколико земаља (односно њихове цркве) она, дакле, започиње 13 дана касније, као што је то случај и с Бадњом вечери (6. јануара умјесто 24. децембра), Божићем (7. јануара умјесто 25. децембра) , Великом Госпојином (28. умјесто 15. августа) и неким другим верским празницима. Ускрс и сви празници повезани с датумом његовог прослављања (као Духови) славе се сваке године другог датума (а понекад се католички и православни датуми поклапају), пише Дијаспора.тв.

Гдје се још тако рачуна вријеме и слави Нова година?

Већина становника земаља чије се цркве држе старог календара Нову годину ипак дочекује у исто време када то чини и остатак свијета. Традиција (углавном поновног) слављења Нове године по календару Православне цркве задржала се осим Србије још и у Русији, Јерменији, Украјини (Маланка), Молдавији, Грузији, Бјелорусији, Казахстану, дијеловима Босне и Херцеговине, Црној Гори и у Сјеверној Македонији.

Занимљиво је да традиција обиљежавања јулијанске Нове године постоји и у неким њемачким кантонима у Швајцарској (Алтер Силвестер), као и у неким дијеловима Галске заједнице у Шкотској.

Јулијански 1. јануар (дакле 14. јануар) у народу је посвећен Светом Василију, а познат је и као Мали Божић и Српска нова година. Православци ову другу Нову годину дочекују углавном у кругу породице и пријатеља и у скромнијој атмосфери, али има доста и оних који је прослављају у ресторанима, клубовима и кафићима.

Да ли сте знали?

Јулијански календар је увео римски император Јулије Цезар 45. године прије нове ере и користио се у целој Европи до 16. вијека, када је почео постепени прелазак поједних држава на грегоријански календар. На Првом васељенском сабору у Никеји 325. године Хришћанска црква је прихватила јулијански календар као званичан. Творац календара је грчки астроном Сосиген, на иницијативу Јулија Цезара, по којем календар и носи име.

Миланковићев календар

Ниједан календарски систем није савршен. Чак и данашњи Грегоријански календар има недостатака. Међутим, унапријеђени Јулијански календар, који је представио српски истакнути научник Милутин Миланковић, је много прецизнији.

Српски генијални научник је поред осталих огромних доприноса је и творац до сада најпрецизнијег календара, којег је предложио у Цариграду (Константинопољу, данас Истанбулу), гдје је маја 1923. године одржан Свеправославни конгрес.

Нјегов календар представља заправо ревизију Јулијанског календара и скоро је идентичан Грегоријанском уз једну сјајну корекцију. Наиме, другачије се одређује која секуларна година је проста, а која преступна.

Секуларне су оне године којима се завршавају вијекови. Или, оне које се завршавају са двије нуле. По Грегоријанском календару преступне су само оне секуларне године дјељиве са 400.

На примјер, 2000. је била преступна али ће 2100. година бити проста.

Миланковић је спровео обимна истраживања и утврдио је да јулијански календар, од како је успостављен 325. године у Никеји, касни по дан на сваких 128 година. Због тога је на тај календар додао 13 дана. Такође, по Миланковићу сви мјесеци имају по 30 дана осим фебруара са 28 дана у простој години, односно 29 дана у преступној години.

Миланковићев календар тачнији је и од грегоријанског рачунања времена који касни дан на сваких 3.280 година.

Зашто не користимо Миланковићев календар?

Неподударност између Грегоријанског и унапријеђеног Јулијанског календара је занемарљива за мноштво генерација у будућности. Ова два система ће бити синхронизована до 2800. године, која је преступна година по Грегоријанском, али није по Миланковићевом.

Другим ријечима, 29. фебруар 2800. године по Грегоријанском календару ће бити 1. март 2800. по Миланковићевом календару.

Међутим, главни разлог зашто не користимо Миланковићев календар је зато што његово доношење никада није било са намером да постане грађански календар. Осмишљен је како би се реформисао обрачун времена у Православној цркви.

Календар је прихваћен на Свеправославном конгресу у Цариграду 1923. године, на иницијативу васељенског патријарха Мелетија. Ипак, само су неке православне цркве испоштовале ову директиву.

Календар су до данас прихватиле 10 од 14 аутокефалних православних цркава, Цариградска, Александријска, Антиохијска, Бугарска и Румунска патријаршија, као и Атинска и Финска архиепископија.

Није прихваћен од стране јерусалимске, руске, српске, грузинске и грчке старокалендарске.

Зашто је српска православна црвка одбила да прихвати српски календар остаје мистерија. Миланковић је својевремено записао да је календар заправо усвојен, али је његово спровођење предвиђено када га све остале православне цркве усвоје.

Упркос томе што је препознат као најпрецизнији, Миланковићев календар и даље чека нека боља времена када ће цијели свијет користити јединствени календар.