Транссибирска жељезница повезује далекоисточни, са европским дијелом Русије. Пруга је укупне дужине од готово 10.000 километара, а путовање возом из Москве до Владивостока представља невјероватан доживљај.

Авантуристи сте и обожавате путовања? Ако је ваш одговор потврдан, обавезно морате себи да приуштите одлазак у Русију и вожњу Транссибирском жељезницом што је име жељезничке руте које пролазе кроз Сибир, а иду из Москве до Владивостока, а даље се надовезују и Трансмонголска линија за Улан Батор и Трансманџуријска за Пекинг.

Жељезничка пруга је грађена у периоду од 1891. године до 1916. године и најдужа је у цијелом свијету са укупном дужином од готово 10.000 километара, тачније 9.288 километара. Пруга пролази кроз Перм, Јекатеринбург, Омск, Новосибирск, Краснојарск, Иркутск, Чита и Хабаровск. Воз пролази кроз осам временских зона, а путовање траје чак седам дана.

Изградње пруге која повезује далекоисточни са европским дијелом Русије отпочела је давне 1891. године. Идеја за овај пројекат била је логична. Огромно пространство Русије и њене градске центре који се налазе са обје стране Сибира требало је спојити на начин који ће да ублажи велику просторну удаљеност и да омогући ефикасније функционисање привредног, економског, војног, али и приватног живота.

Далеко од Москве, на обали Тихог океана, развијао се Владивосток (“владар истока”), још тада значајна лука и трговачки центар који данас има око милион становника, широке булеваре, романтичне улице.

Град је до 1992. године био затворен за странце, а и сами Руси су једино уз посебне дозволе могли да га посјећују.

Владовосток на истоку и Москва у европском дијелу Русије тако су повезани Транссибирском жељезницом која је грађена у тешким условима, без машина и других помоћних средстава, већ најпростијим алаткама, ашовима, лопатама, пијуцима. Са изградњом се почело са оба краја, од Владивостока ка сјеверозападу и од Москве ка азијском дијелу Русије, преко новоизграђеног моста преко Урала.

За раднике су узети осуђеници са острва Сахалин, као и редовни руски војници, за плату 50 процената већу од просјечне.

Транссибирска жељезница дио је већег комплекса који још чине и Трансманџуријска жељезница (води све до Пекинга), Трансмонголска жељезница (пружа се преко Монголије и Улан Батора и такође води до Пекинга) и најновија, грађена лаганим темпом пет деценија, Бајкалскоамурска жељезница.

Распадом СССР-а и отварањем Русије ка свијету Транссибирска жељезница постала је својеврсна туристичка атракција, како за странце тако и за саме Русе.

Сам воз који саобраћа Транссибирском жељезницом је прича за себе. Можете да путијете првом, другом и трећом класом, у двокреветним, четворокреветним и вишекреветним купеима.

У првом случају цијена је 7 пута већа него у посљедњем, што и није страшно јер се сматра да је прави ужитак путовања управо најјефтинијом, трећом класом која кошта око 190 евра за релацију Москва-Владивосток.

Наравно постоје и ексклузивни туристички аранжмани приватним возовима у којима се повратне карте крећу и до неколико хиљада евра у зависности од нивоа комфора и луксуза.

У вагонима се налазе по два тоалета и вагон ресторан који није јефтин, али је чувен по свом вагон-бару. Ипак, нећете остати гладни јер ће вас на свакој станици локално становништво нудити домаћим специјалитетима за минималну суму новца.