„Заставу 101“ из 1979. године Бањалучанин Анто Видовић (86) држи у соби, аутомобил одржава и редовно региструје, али никоме не дозвољава да га вози.

– Први сам власник овог „стојадина“ и једни који га је возио. Никада га нисам фарбао, ни мењао унутрашност. Све је старо, а изгледа као ново. Волим га толико да сам му направио посебну собу, јер да је вани од њега би до сада остало само старо жељезо – прича Анто, с нежношћу као да прича о унучићима.

Живи у бањалучком насељу Кочићев вијенац, са супругом Миром и својим белим љубимцем на четири точка, кога је довезао из Крагујевца пре 37 година. Иако је од тада променио неколико аутомобила, остајао је веран свом „стојадину“. Једино што је од тада на њему променио је радио.

Анто је, каже, од младости заљубљеник у аутомобиле, положио је све категорије вожње, а по струци је аутомеханичар.

Притужбе супруге Мире да аутомобил воли више од ње не пориче и каже да „жена ипак више троши“.

О Антиној љубави према „стојадину“ говори и чињеница да је, по његовом прорачуну, од новца потрошеног на његово одржавање до сада могао купити нови „мерцедес“.

– Највише ме кошта простор који заузима. Могао сам за 37 година, колико га имам, средити гарсоњену и изнајмљивати, уместо што ми он ту „лежи“ – каже Анто, али не крије срећу и понос што има тако изузетног „подстанара“.

Каже да би требала тешка мука да га снађе да истера „стојадина“ и његову собу изда под кирију.

С обзиром на то да су му аутомобили специјалност, Анто их је имао много, а „стојадина“ је, каже, возио само на море, док је остале аутомобиле користио за друге сврхе. До прошле године одржавао је аутомобиле другим људима, али сада је дошло време да се у потпуности посвети свом љубимцу.

– Сваки дан га перем посебним шампоном за аута. Пазим на сваки детаљ, ништа му не фали. И након толико година изгледа као да је сад из фабрике изашао – додаје он.

У олдтајмеру овог необичног Бањалучанина имају прилику да уживају и суграђани, јер Анто сваке године „стојадина“ одовози на изложбу олдтајмера. Каже да је за њега до сада чуо само речи хвале.

Ипак, поред толике љубави према свом мезимцу, Анто каже да би ипак био спреман да га прода „под одређеним условима“. На жалост, али и на Антину срећу, још се није нашла муштерија која би била спреман да плати цену коју је свом олдтајмеру одредио поносни власник.

Анто каже да је било понуда, али ниједна довољно добра да би се одрекао свог „стојадина“.

– Ово је ипак посебан аутомобил, очуван као да је нов. Уз посебан ауто иде и посебна цена, већа него инче – каже Анте, не откривајући цифру.

Каже само да би га дао за „неколико хиљада марака“, односно за износ довољан да среди и опреми спрат своје куће.

Стари аутомобили за стару господу

У Бањалуци живи десетак пасионираних љубитеља олдтајмера, међу којима је најпознатији Миладин Савичић, власник „доџа“ из 1921. године, најстаријег аутомобила у БиХ.

– Већина власника старих аутомобила су старији људи, јер је то скуп хоби, а млади радије новац дају на аутомобиле којима могу путовати – каже Зоран Павловић из Клуба олдтајмера „Ветеран“.