Кад су у питању књиге за самопомоћ, помислили бисте да што су оне новије, то су боље. На крају крајева, зар не желимо сви да сазнамо за најновије алатке како бисмо постали најбоље верзије нас самих?

Е, па није увек тако.

Анатомија меланхолије Роберта Бартона можда јесте написана 1621. године, али њено револуционарно разумевање људске природе остаје изузетно модерно и дан-данас.

Бартон, британски свештеник и учењак, сакупио је скоро две хиљаде година учења, од старогрчке филозофије до медицине 17. века.

Добро је познавао ову тему, пошто је и сам патио од „меланхолије": тегобе за коју се сматра да подразумева потиштеност, депресију и инерцију.

Али колико се Бартоново легендарно дело уклапа у данашње разумевање депресије и поремећаја расположења?

Ејми Липтрот, шкотска новинарка и ауторка, поново је прочитала Бартоново дело и објавила Нову анатомију меланхолије, ажурирани водич за 21. век.

Она тврди да су механизми за унапређење нашег менталног здравља из 1620-тих и даље једнако корисни данас као што су били тада.

1. Пратите сопствено расположење и препознајте обрасце

Некоме ко пати од ње, депресија зна да изгледа као да нема никаквог реда или правила, а опет наша расположења умеју да следе прилично сличне обрасце.

Бартон је теоретисао да је меланхолија „наследна болест" и тражио обрасце менталне болести у читавим породицама и између генерација.

Испоставља се да вероватно није много омашио поенту - данас се зна да депресија има и генетску компоненту и компоненту окружења.

„Где год родитељ пати од тешке депресије, волела бих да видим да дете и његова шира породица учествују у нези и добијају прилику да и сами приме негу", каже докторка Френсис Рајс, која ради са породицама на лечењу депресивних поремећаја.

Али нису само генетски обрасци корисни у предвиђању менталног обољења: можемо и да проучавамо обрасце властитог понашања.

Бартоново проучавање меланхолије није се бавило само тренуцима нерасположења, он читаоца води и до вртоглавих висина својих емоција.

Уз наш напредак у разумевању поремећаја расположења, савремени академици су сугерисали да би Бартонови екстремни успони и падови могли да буду симптоми биполарног поремећаја.

Он је имао фасцинантне увиде у властита непрестано променљива расположења и околности које су утицале на њих.

Данас се његова свесност може сматрати виталним средством за контролу менталне болести: ако можемо да запазимо обрасце у нашем расположењу и понашању, можемо да управљамо спољним факторима који им доприносе

2. Предности хладне воде

У књизи, Бартон је сакупио огроман дијапазон идеја и текстова које су написали други.

Предности купања на отвореном, „у слатководним рекама и хладној води" била је једна таква теорија коју је овај уврстио, јер је то саветовао свакоме ко жели да поживи дугим животом.

Изгледа да он јесте набасао на нешто важно.

„Како се полако навикавате на шок од хладне воде и почињете боље да се носите са тим физиолошки и на ћелијском нивоу, истовремено се смањују упалне реакције приликом других врста шокова и стресова који се налазе у сржи појава као што су депресија", каже доктор Мајк Типтон, директор лабораторије за истраживања екстремних окружења при британском Универзитету у Портсмуту.

3. Останите у блиском контакту са природом

Природа је, за Бартона, била кључна за ублажавање симптома меланхолије.

Он је величао вредност биља и цвећа као што су боражина и кукурек за рашчишћавање менталне замагљености, прочишћавање вена од меланхолије и увесељавање срца.

Професор Сајмон Хисок, директор Оксфордске ботаничке баште у Великој Британији, каже да се биљке као што су боражина користе за лечење од меланхолије, анксиозности и депресије још од давнина.

Не само да се сматрало да ова неупадљива биљка уноси радост у ваш живот, већ се тврди и да се додавала римским војницима у вино како би стекли храброст у бици.

Бартон је истакао да се ефекти „увесељавања" из природе нису ограничавали само на јестиво биље.

Он је био и страствени заговорник позитивних ефеката које на људско тело имају баштованство, окопавање и орање.

Британски баштован и водитељ Монти Дон, који се и сам борио против тешке депресије, описује „снажну лековитост" која потиче од физичког повезивања са биљкама, обрађивања земље и праћења раста биља које је посадио.

„Установио сам да је вежба најбоља кад је у комбинацији са неком врстом сврховитости", додаје он.

Шетња паса, на пример, омогућује вежбу, циљ и повезивање са природом.

Бартонова уверења у вези са снагом изласка напоље сада су чак и званично призната и увршћена у лечење које пружа британска Национална здравствена служба

4. Кад поделите проблем, преполовили сте га

„Најбољи пут до олакшања је да беду свалимо на неког нашег пријатеља, а не да је само утрљавамо у властита прса", рекао је Бартон пре 400 година.

Интроспекција и изолација уобичајено су понашање међу особама које пате од депресије.

Иако се од тога оболели ретко осећа боље, друштвено понашање противно тим импулсима уме да делује готово немогуће.

Докторка Рајс, која ради са читавим породицама како би боље разумела депресију, предлаже заказивање пријатних активности у склопу плана лечења, што пружа некакав подстицај за довршавање тих активности и повећава шансе да пацијент извуче неку корист из њих, па чак и ако је то управо супротно од онога што осећа да жели да ради.

Бартон је прокљувио нешто важно и кад је предложио да „искористите пријатеље чије пошалице и весеље могу да вас орасположе".

Ако испричате лекару за своја лоша расположења, од њега бисте очекивали да вам препише терапију антидепресивима.

Али да ли сте знали да у земљама као што је Данска, Канада и Велика Британија, лекари сада преписују „рецепте за дружење", као што су часови сликања, посете музејима или групне шетње?

Липтрот каже да ако самоћа, уместо озбиљне менталне болести, изазива анхедонију (престанак уживања у пријатним активностима), онда би рецепт за дружење могао да буде много кориснији од лекова

5. Равнотежа између посла и живота

У реду, Бартон није баш употребио израз „равнотежа између посла и живота", али је уместо тога говорио о „љубави према учењу" насупрот „претеривању у студијама".

Његова теорија била је да превише времена проведено погрбљено над књигом читајући и пишући значи да аутоматски није довољно времена посвећено другој пракси знаној као доброј по ментално здравље, попут вежбе, сна и дружења.

И ту наступа равнотежа: кад су нам мисли немирне и узнемирене, учење пружа добродошло скретање пажње, позитиван фокус и рад са циљем.

Али ако превише учите и уседите се и осамите, запоставићете друге активности које хране здрав ум.

Бартонове речи можда потичу из неких прошлих времена, али његова збирка теорија о узроцима, симптомима и лечењу меланхолије и дан-данас су корисни и релевантни.

У реду, његово разумевање физиологије је страшно застарело - његово познавање медицине и даље заснивало се на „хуморалној теорији" Старих Грка, где је систем од четири телесна „хумора" или течности (црна жуч, жута жуч, крв и флегма) одређивао како функционише људско тело, његов изглед, па чак и карактер.

Штавише, „хуморизам" је преовладавао све до 1850-тих, кад га је заменило откриће патогена (организама који изазивају болести) и „теорија бацила" научника Луја Пастера, чији је рад заслужан за револуцију у медицинском начину размишљања.

Али упркос томе, Бартон је поседовао урођено схватање како најбоље ублажити наше симптоме меланхолије.

Ако су самосвест, пливање, природа, заједница и читање радили посао за људе пре 400 година, зашто не би за нас овде и данас?