Требиње није ни село ни метропола. Оно је метафора, сан. Оно је једна светла тачка у животу Херцеговаца, оно је место које сањају да ће се у њему настанити онда када буду остарели. Требиње је Медитеран, јер док у њему седите и гледате врхове чемпреса, осећате да је море иза брда… Тамо се живи као на мору, али није обешчашћено туризмом као море, записао је Момо Капор.

Како пређете планински превој Чемерно и прођете тунел, улазите у чаробну причу Старе Херцеговине, Гатачког поља и медитеранског климатског утицаја. Надаље путем кроз Гацко и Билећу пролази се покрај Билећког језера, које својом бојом и околишом чини да верујете да сте већ на мору, и онда долазите каменим кршом до Требиња. Тај исти камени крш, овако написан, звучи туробно, али не дајте се заварати.

У боји тврдошке жилавке (бијелог вина), у њему је исписана хиљадугодишња историја Херцеговине, цариградских и дубровачких друмова.

А да је Требиње рај за све љубитеље доброг вина и сјајне хране показао је серијал "Кухињица", који је у хотелу "Нар" организовао дводневно приказивање гастрономске понуде и туристичких потенцијала овог краја.

Обилазак херцеговачких манастира, плејада најљбољих вина овог краја уз мирис хране какву само "Кухињица" зна да приреди, све госте ове гастро-туристичке манифестације оставили су без даха.

Кухиња Херцеговине представља искуство и јединство различитости прилагођено непцу изворности. А, храна је као и људи, разноврсна, угодна оку, мирисна и укусна, и најбоља када се конзумира међу пријатељима. Храна је овог пута била овђе више од јела, постала је дружење, уживање и везивање. Припремљена јела врло су кратко трајала, она само бљесну и нестану, али из тог бљеска рађа се заједништво, сусрети, весеља и упознавање историје, традиције и гастро-понуде једног краја.

"Јутра у Требињу могу почети цицваром, можете с медом, а можете и с цицваром и медом. Можете прошетати градом, али ако будете у Требињу викендом, обавезно ујутру будите под платанима, виђећете чаробан моменат тишине, љепоте, чистоће, а онда се пробуди дан. Прије ручка иде ужина, то може да буде пршут, може да буде пријеснац... зависи у који кутак Требиња завирите. Што се тиче културе, 'Требињско културно љето' је почело у мају и завршава се у октобру, али да вам кажем, у граду културе култура никада не престаје. У Требињу можете да боравите у хотелима, сеоским и руралним домаћинствима, апартманима, вилама... а можете да останете колико год желите, јер није скупо. У једно смо сигурни - када једном дођете у Требиње сигурно ћете му се опет вратити", рекла је Слађана Скочајић, замјеница градоначелника Требиња.

Прве вечери "Кухињица" је за све присутне госте припремила јела која су карактеристична за Требиње, као што су грах пољак, сарма од раштана, цицвара с медом, јагњетина под сачем, риба... те доказала да љубав заиста улази на уста, јер су се све званице моментално заљубиле у Херцеговину.

Идућег дана љубав се наставила, јер, како Иво Андрић каже када се дође у Херцеговину: "Брже ходам, лакше дишем и боље мислим". Тако су сви присутни отворили своју душу и срце и упили сву љубав коју је Требиње тог врелог суботњег дана имало да понуди.

Грачаница

А најбоље мјесто за упити Требиње, омирисати Херцеговину је на мјесту на којем све имате као на длану, у Херцеговачкој Грачаници, на брду Црквина поврх града.

С овог мјеста се пружа величанствен поглед. Херцеговачка Грачаница представља један од најљепших манастира у источној Херцеговини, духовно средиште и стјециште људи из свих крајева свијета.

Изграђена је као испуњење жеље чувеног српског пјесника Јована Дучића изражене у његовом тестаменту. Желио је да буде сахрањен на једном од брда која окружују Требиње у цркви налик "оној на Косову", мислећи на Косовску Грачаницу, најпознатију задужбину краља Милутина из 1321. године. Под Херецговачке Грачанице је мозаик реплика из призренског манастира Светих арханђела (Метохија), задужбине цара Душана, и такође има снажну симболику. На самом улазу у цркву је представљена аждаја која персонификује ђавола, тако да посјетиоци уласком у цркву газе на нечастивог и тако га се одричу. Са десне стране цркве се налази пјесников гроб са скромним натписом "Јован Дучић - песник", исписан по његовој жељи. У склопу комплекса се поред цркве налазе и звоник, владичански двор, амфитеатар, сувенирница и љетни ресторан "Дучићев поглед". Иконостас је вјерна копија оног из манастира Хиландар на Светој гори, рађен при манастиру Тврдош.

Тврдош

Поглед с Грачанице, чини се, сеже све до манастира Тврдош. Идући цестом смјештен је на десној обали Требишњице, пет километара западно од Требиња. Тврдош је саграђен на темељима цркве из ИВ вијека и спада у ред најстаријих културно-историјских споменика у Републици Српској. Током турско-млетачког рата манастир је порушен, а дио реликвија пренесен је у манастире Савину (Херцег Нови) и Дужи, одакле је 1992. године у Тврдош пренесена рука Свете краљице Јелене Анжујске, мајке краљева Милутина и Драгутина.

Посебност унутрашњости је стаклени под, који представља својеврстан прозор у прошлост, кроз који се могу виђети темељи цркве из ИВ вијека. Дугу традицију производње вина, чији почеци сежу у XВ вијек, манастир успјешно одржава и данас захваљујући обновљеним виноградима, винском подруму и савременој винарији. Управо њихова вина била су служена и гостима "Кухињице", гђе је највеће одушевљење понио тврдошки розе.

Вино

Цијелим путем кроз Требиње у глави као да ођекује Шобићев "Џемпер за виноград" и стихови... "мислити на виноград, у љубави бити с њиме, као драгом дичити се њиме, чувати га од зиме..."

Јер, окружени непрегледним пространствима винограда не остаје ништа него утопити се у доброј капљици херцеговачке жилавке. Жилавка носи печат Херцеговине. Дивна кристалночиста, зеленкастожута боја, специфична арома, складан однос алкохола и киселина, богат екстракт - издвајају жилавку изнад других вина. Херцеговци је пију уз јагњетину, лешо или печену на ражњу, затим уз јегуљу и уз друге слатководне, али и морске рибе, уз сир из мишине (мијеха) и пршут. О поријеклу имена жилавка тешко је дати тачан одговор, али се зна да је раскошна, њежна, благотворна и издашна да надокнади бригу и труд виноградара посебно у условима у којима је настала, формирала карактеристике, прилагодила се и поистовијетила са сунчаним и кршним амбијентом Херцеговине.

Записе о херцеговачким винима налазимо у средњем вијеку, а први контингент извезен је преко Трста у Европу 1883. године. Тако су узгој и прерада грожђа својеврсна традиција за многе требињске породице те се данас на релативно малом простору налази велики број винограда и винских подрума.

Вински подрум Анђелић

Окупан сунцем најјужнијег дијела винске цесте Херцеговине, на обали највеће европске понорнице - ријеке Требишњице, те надомак средњовјековног града Мичевца налази се вински подрум породице Анђелић. Дуже од једног вијека ова породица се бави узгојем винове лозе и прерадом грожђа. У стварању вина и данас учествују искључиво чланови породице, који својим сталним усавршавањем и надасве љубављу постижу висок квалитет свих вина. Вински подрум Анђелић своју производњу шири и повећава из године у годину. У овом подруму настаје шест врста вина: жилавка Анђелић, вранац Анђелић, лира, жирадо, трибун и Мичевац барриqуе.

Њихова вина су освајала бројне награде на регионалним и интернационалним сајмовима на којима се оцјењивао квалитет. Да је ово једна искрена винска прича и породица посве посвећена послу, доказ је Милица Анђелић, која је присутнима с таквим жаром испричала њихову породичну винску причу, коју су преточили у најљепше капљице.

Петро-Павлов манастир

Када је ријеч о благости, миру, тишини и преданости ту се свакако истиче Петро-Павлов манастир. На улазу вас дочекује благ осмијех монахиње уз најљепше рјечи које окријепе душу. Ово је једно од оних мјеста гђе се осјећате као да вам бриге нестају у вјетру, гђе вам тешке мисли односи лагани повјетарац, који струји између зидова данашњег манастира Св. апостола Петра и Павла. Управо овај манастр заједно с некрополом стећака је подручје које је од марта 2003. године проглашено националним спомеником БиХ. Данашња црква Светог Петра је типична за ово поднебље, једноставне основе и скромних димензија, с апсидом прекривеном каменим плочама, као и поплочаном унутрашњошћу и дрвеним иконостасом. Црква Светог Павла се налази непосредно уз Цркву Светог Петра, с њене јужне стране.

Туризам је ренесанса

Након цјелодневног обиласка домаћини из "Кухињице" су се побринули и да њихови гости не остану закинути за магију коју носи Требишњица те су свим присутним приуштили и пловидбу чамцима овом ријеком. Ово је постала једна од највећих атракција, која је прије три године умногоме употпунила туристичку понуду Требиња те се барке на Требишњици могу изнајмити на новообновљеном доку уз зидине Старог града.

Према ријечима директорице "Кухињице" за БиХ Зорице Ђукић, оџив је овај пут изузетан те је сигурна да је то понајвише због Требиња, јер оно заиста има шта да понуди. Поред цјелокупне туристичке понуде, манастира, цркава, вина и фантастичне хране, Требиње се позиционирало и на привредну мапу заједно с фирмом "Динецо", која је водећа компаније у производњи плочастог намјештаја, те је своју понуду употпунило дизајнирањем и опремањем ентеријера, од идејних рјешења, 3Д визуализације до крајње израде.

Након свега, остаје само ријеч БОГАТСТВО. Можда прво и највеће богатство јесу кршни и питоми Херцеговци, на поднебљу којег нема нигђе под плавим сводом него ту, на југу наше земље. О томе свједоче и Јован Дучић, Иво Андрић, Момо Капор, али и познати Требињци као што је знаменити српски владар Ђурађ Смедеревац.

Краљица Јелена Анжујска, мајка Драгутина и Милутина, која је на Требишњици имала свој двор и проводила је зиме у овој изванредној клими. Ту су и пјесник Милорад Митровић и сликар Ристо Вукановић. С тог мјеста је један лијеп дио својих дивних пјесама сакупио Вук Караџић, а затим и Вук Врчевић, сви су они потекли и увијек се враћали херцеговачком кршу, постојбини драче, пелина и поскока.