Многи историчари сматрају да су Египћани били прва цивилизација која је подијелила дан на мање дијелове. Први сунчани сатови заправо су били кочићи постављени једноставно како би се пратило вријеме, а око 1500. године прије наше ере Египћани су развили напредније сунчане сатове.

Наиме, шипке у облику слова Т постављене су на тло, а период између изласка и заласка сунца био је подијељен на 12 делова, што одражава староегипатски дуодецимални систем. Сунчани сатови “најновијих генерација“ полако су почели да прате оно што данас називамо сатима. Међутим, иако су сати у току дана били (мање-више) једнаки, они нису трајали исто цијеле године: рецимо, љетњи сати су трајали дуже него зимски.

У свијету без вјештачког освјетљења, дан и ноћ били су супротстављени толико да готово да нису ни сматрани истим даном. Ноћ, дио дана у којем није било сунчеве свјетлости ни сенке, није било лако подијелили у фазе и пратити. Међутим, у вријеме када су први сунчани сатови почели да се употребљавају, египатски астрономи су почели да посматрају 36 звијезда које су дијелиле небески свод на једнаке дијелове. Ноћ се могла пратити појављивањем 18 од ових звијезда, а три су се распоређивале тако да се виде у сумрак.

Мркли мрак је обиљежавала појава 12 звијезда, захваљујући чему је ноћ подијељена на 12 дијелова. У вријеме Новог краљевства, овај систем је упрошћен тако што су се за временску оријентацију користиле само 24 звијезде, од којих је 12 обиљежавало ноћ. Тада се користила и клепсидра (водени сат), можда и најпрецизнији начин за мерење времена у свету прошлости.

Када су и дан и ноћ подијељени у по 12 дијелова, рођен је концепт дана који се састоји од 24 сата.

Ипак, јасно утврђено трајање сваког од сати који чине дан није заживјело све до хеленистичке ере, када су грчки астрономи почели да користе такав систем за своје теоријске прорачуне. Хипарх с Родоса и други астрономи примјењивали су астрономске технике које су развили Вавилонци.

Њихови прорачуни ослањали су се на сексагезимални систем (заснован на броју 60), који су наслиједили од Сумера. Како пише Scientific American, још није познато због чега је одабран баш број 60, али је он био погодан за изражавање разломака – 60 је најмањи број дјељив с бројевима 2, 3, 4, 5, 6, 10, 12, 15, 20 и 30.

Грчки астроном Ератостен користио је сексагезимални систем како би подијелио круг на 60 дијелова док је радио на раном систему географске ширине. Вијек касније, Хипарх је прописао паралелне линије географске ширине, које одговарају геометрији Земље. Такође је развио систем линија географске дужине.

Његов рад је објаснио је и проширио Клаудије Птоломеј, који је живио на прелазу с првог на дурги вијек наше ере, тако што је 360 степени географске ширине и дужине подијелио на мање сегменте. Сваки степен подијељен је на 60 дијелова, а ови даље на још 60 мањих. Први дио – partes minutae primae – или први минут, постао је познат као, једноставно, минут. Сегмент унутар њега – partes minutae secundae – постао је познат као секунд.

Међутим, сат од 60 минута није се одмах нашао на сатовима. Часовници су приказивали сате подијељене на половине, трећине, четвртине и понекад чак на дванаестине, али никад на 60 дијелова. У античким временима, много прије појаве механичког сата, није за ширу јавност било практично узети у обзир и минуте.