Жирафе су у сродству с јеленима, антилопама и говедима, али спадају у засебну фамилију Giraffide, у коју још спада њихов најближи рођак окапи. Живе на простору од Чада до Јужне Африке.

Ријеч "жирафа" вјероватно потиче од арапске ријечи за "скуп, сакупљање" (животиња), или само "висок". Ипак, ријеч у српски није дошла из арапског, већ преко посредног старофранцуског "girafe".

Протекле седмице обиљежен је Свјетски дан ових прелијепих дуговратих животиња широм свијета.

Мужјаци могу бити високи од 4,5 до 5,5 метара и тежити до 1.360 килограма. Рекордна маса једног мужјака је износила приближно 2.000 килограма, а висина 5,87 метара. Генерално, мужјаци су крупнији од женки, које су ниже од 70 до 100 центиметара.

Одрасле жирафе нису омиљени плијен природним предаторима, али младунци јесу. Статистика показује да 75 одсто младунаца страда од лавова, леопарда, хијена, дивљих паса и крокодила.

Иако је у природи смртност младих врло висока, то није допринијело паду бројности. Популација је у паду због утицаја човјека. Локално становништво их користи у исхрани, а томе доприноси и бујање ловног сафарија.

Да би се крв пумпала све до главе и доводила кисеоник до мозга, потребно је и посебно срце, које је код жирафе дугачко 60 центиметара, тешко више од 11 килограма (25 пута веће од човјековог) и пумпа 60 до 75 литара крви у минуту. И крвни притисак двоструко је већи него код човјека.

Захваљујући једном веома истанчном систему залистака који подешавају артеријски и венски крвоток, као и због веома растегљивих зидова крвних судова који натапају мозак, жирафе не падају у несвијест кад нагло подигну главу.

Занимљиво је да су жирафе једине животиње које се рађају са роговима и имају најдужи реп међу копненим сисарима, око 2,4 метара. Оба пола имају рогове, мада су рогови код женки мањи. Код мужјака, калцијум се таложи на костима лобање током цијелог живота правећи нове израштаје. Рогови расту, прије свега, на челу, око очију и на носној кости, па глава током година постаје све крупнија и тежа. Очи жирафе су крупне и смеђе, заштићене дугим и црним трепавицама.

Жирафе посједују тачке које прекривају цијело тијело, осим доње дијелове стомака. Не постоје двије жирафе са истим распоредом шара на тијелу.

Имају дугачке и снажне вратове, прекривене гривом коју чине кратке и оштре длаке. Врат чини само седам пршљенова, као и код других сисара, али они код одраслих јединки могу да буду широки и до 28 центиметара. Тако врат може да достигне и два метра. Ове животиње такође имају незнатно издуженије предње ноге, око 10 одсто дуже него задње.

Жирафа се храни лишћем и грањем дрвета мимозе и акације. Брсти круну акације и притом бира спољне, младе листове који имају два пута више хлорофила, протеина и шећера од оних у унутрашњости круне. Могу да поједу 63 килограма лишћа и гранчица и попију око 30 литара воде дневно.

Жирафин корак је елегантан, али може прилично брзо да трчи, и до 60 километара на сат. Али, не дуго, јер при једном удисају узима само 12 литара ваздуха.

Током дана проводе склупчане само два-три сата. За сан издвоје веома мало времена - од 10 минута до највише два сата за један дан. То је најкраће вријеме проведено у спавању од свих сисара.

Вјерује се да су жирафе скоро потпуно нијеме. Сам жирафин гркљан, односно предио гркљана у коме су смјештене гласне жице, скоро је потпуно неразвијен. Ипак, иако генерално тихе и нечујне, могле су се чути како грокћу, фркћу и мучу. Скорија истраживања су доказала да животиње комуницирају на нивоу инфразвука.

Мужјаци жирафе живе момачким животом

Женке жирафа се удружују у групу од дванаест или више јединки, повремено укључујући и неколико младих мужјака. Мужјаци живе у такозваним младожењачким стадима, док старији мужјаци често воде усамљен живот.

Приступ женкама је могућ само ако постоји хијерархија, а она се постепено ствара још од младих дана да би, када дође време, била утврђена "некингом" - "мачевањем" снажним вратовима.

Одрасла жирафа се брани шутирањем ногу великом силином. Један једини ударац копитом може да смрска лобању лава или му поломи кичму.

Жирафе се налазе на црвеној листи угрожених врста

Посљедњих деценија број жирафа се смањио за 40 одсто. У свијету их је 1999. године било 140.000, а данас их је само 80.000. У чак седам земаља Африке жирафе су изумрле. Двије подврсте жирафа службено су додате на попис угрожених животиња те се сматра да су под пријетњом изумирања.

Као резултат тога, сада су у категорији рањивих на црвеном списку угрожених врста, пише "Powerful Mindд".

Укупно постоје четири врсте жирафа и девет подврста. Нису све у опасности, али свима пријети опасност од криволова. Двије подврсте на попису угрожених врста су кордофанске и нубијске жирафе, иако се и друге врсте жирафе боре за очување врсте, посебно у случају криволова.

Криволов је посебно горући проблем, а нека села убијају жирафе ради меса. Осим тога, многе жирафе су заклане због њихових репова, који се сматрају статусним симболом те се у неким културама користе као мираз.

Жирафа Корона

Беба жирафе рођена прошлог мјесеца на индонежанском острву Балију добила је име Корона како би се означило да је рођена у јеку пандемије.

Малена жирафа рођена 9. априла треће је младунче поносних родитеља, мајке Софије и оца Матадија, становника Сафари парка на Балију.

"Како је рођена у доба пандемије, министар заштите околине крстио ју је именом Корона", објаснио је портпарол зоолошког врта Анак Агунг Нгурах Алит Сујана.

"Корона је одличног здравља као и њена мајка. Три мјесеца биће на посебном посматрању", додао је.

Сафари парк на Балију затворен је за посјетиоце од краја марта у оквиру мјера сузбијања ширења пандемије ковида-19.