Скадарска улица, у којој се Скадарлија налази, дужине је око 500 метара, налази се у најстрожем центру Београда. Због близине Народног позоришта, ту су крајем 19. и почетком 20. века становали многи глумци. Уз глумце су наравно дошли и други уметници, песници, писци, сликари.

Сама "Скадарлија" је краћа и протеже се од Булевара деспота Стефана до Улице Страхињића Бана. Иначе, према подацима из публикације "Београд и његове улице" Данила Радојевића улица је тако именована 1872. године.Пре тога се звала Циганска мала.

Шићан-мала, што је значило циганска махала. Тек половином 19. века почиње подизање мало бољих кућа и махала поприма облик градског амбијента. Почињу да се граде и и вишеспратне куће, али тај тренд у преображају Скадарлије прекинуо је почетак Првог светског рата и стицајем те и неких каснијих околности Скадарлија је остала претежно испуњена приземним кућама.

Међу њима најстарија сачувана и знана као „Штихина кућа“, приликом једне реконструкције, припојена је кафани „Три шешира“. Штихина кућа име је носила по власнику Владану Штихи, а саграђена је пре 1878. годие. Кафана „Три шешира“ отворена је 1864. године, а до те године у кући се налазила радионица за израду шешира мајстора Димовића. Радионица је уместо исписане фирме на улазу имала окачена три плехана шешира, па је тако добила име које је кафана задржала.

Идеје о заштити Скадарлије и њеном спасавању од рушења у периодима привредног и градитељског просперитета Београда датирају још од краја Првог светског рата, али је било и противника тих идеја. Уредба о заштити београдских старина, која датира из 1935. године, предвиђа да ће се „у Скадарлији сачувати њена садашња регулација, а куће у којима су живели Ђура Јакшић, Милорад Гавриловић, Чича Илија Станојевић и Димитрије Гинић, обележити натписима, плочама и рељефним портретима ових уметника“. Превладало је, ипак, уверење да је Скадарлија вредна заштите. По решењу Завода за заштиту споменика културе града од 28. јула 1967. године Скадарлија је заштићена као просторна културно-историјска целина.