Сигмунд Фроjд, један од најутицајнијих и контроверзнијих мислилаца 20. века, оснивач психоанализе - теорије о функционисању људског ума и методе лечења, рођен је на данашњи дан - 6. маја 1856. године. Смело је бежао од ограничености које му је наметало време, и оставио нам психоанализу као, „глобално светско добро“. Фројдов лик неретко повезујемо са представом човека који с уживањем повлачи дим из цигарете док слуша пацијента на каучу, и холивудским трилерима који, скоро па не могу без исте такве сцене.

Позни геније Сигмунд Фројд, који је због посебног приступа лечењу и познатог случаја Елизабете фон Р. у 36 години живота прихватио да изађе из оквира дотадашње лекарске уобичајене психијатријске праксе, увео је нове методе истраживања несвесног, а то га је анатемисало у тадашњој лекарској професији. 

Много пре него што је развио психоанализу, Сигмунд Фројд се већ истакао као научни истраживач и лекар. Између 1876. и 1895. године, дао је бројне доприносе у разним гранама биологије и медицине, укључујући физиологију, анатомију, хистологију, неурологију, педијатрију, анестезиологију. 

Фројд је новим приступом о функционисања људског ума, поткопавао традиционална учења о културолошким вредностима, чиме је себи „обезбедио" бројне непријатеље и декларисане неистомишљенике.

Данас, многи бивају излечени управо захваљујући методама које је развијао а које су тумачиле људско понашање као нешто што је у великој мери одређено несвесним мотивацијама, које произлазе из искустава из детињства, сусрета са љубављу, губитком, сексуалношћу и смрћу и сложеним емоционалним ставовима родитеља, браће, сестара... 

„Несвесни или предсвесни процеси, као део историје психичког живота човека, улазе у простор у који се ретко залази, јер смо ионако непријатност разрешили најчешће потискивањем и другим механизмима психичке одбране личности од нежељених доживљавања. Производ тог несвесног рада су неурозе као решење. У несвесном има пуно ‘личних ђавола' а људи се у принципу плаше ђавала па и својих. Њих највише. Откривајући их јачамо личност а сам процес за лаике може понекад да делује чудно јер га је тешко објаснити. Психотерапеут у процесу дугогодишње едукације из психотерапије се најпре суочава са својим ‘личним ђаволима' пролазећи кроз не тако једноставан процес самоанализе", објаснио је за РТС доктор медицине Милорад Величковић, неуропсихијатар, психоаналитички терапеут, који психоанализу у раду са пацијентима, практикује дуги низ година..

Јел' баш мора да се лежи на каучу
Ортодоксна психоанализа је практиковала лежање на каучу, и Фројд је захтевао од пацијента да затворених очију легне на кауч док он седи иза њега.

„Једним делом, то је због тога да би пацијент несметано пратио своје асоцијације а други део је субјективне природе јер Фројд на једном месту каже да му је заморно да цео дан буде посматран од стране пацијената. Каснија модификација терапијског процеса усклађена са новијим начином живота савременог човека, довела је до тога да психоаналитички терапеути и терапеути осталих праваца психотерапије, углавном не практикују лежање на каучу клијената", каже др Величковић. 

Снови су нејасни најчешће због цензуре

За Фројда су снови били „царски пут у несвесно" које је он изучавао методом слободних асоцијација.„Сан има регресиван архајски карактер, поготово латентни тј. скривени садржај сна који је продукт несвесног које је незрело, сексуално, аморално и инцестуозно. Некадашње потиснуте жеље налазе свој израз кроз сан. Тако је популарно мишљење донекле у праву, када каже да снови предсказују будућност, са додатком да је то будућност каква ми желимо да буде. Има више врста снова по Фројду. Снови су често нејасни и чудни управо због цензуре која постоји између свесног и несвесног која не допушта да у свест продре оно што јој је непријатно. Сањање је чувар спавања јер допушта потиснутој жељи да се маскирана испољи, а да не доведе до буђења", објашњава Фројдов приступ сновима психоаналитичар др Величковић.

Кауч, Фројд и - пас

Фројд је волео псе а омиљена му је била женка расе чау чау под именом Јофи. Нису се раздвајали ни током сесија са пацијентима. Пацијент је могао да воли или не воли псе, али морао је се помири с тим да ће поред кауча, увек бити крзнени чау чау.

Фројд је тврдио да му никада није био потребан сат како би одредио трајање сеансе. Крај сеансе је непогрешиво одређивала Јофи, чим би почела да зева.