Због значаја Миланковићевог научног рада 1970. године, на 14. конгресу Међународне астрономске уније у Брајтону, кратер на Мјесецу назван је по њему, а 1973. и кратер на Марсу.

Анализирајући проблем утицаја астрономских фактора на климу током геолошке прошлости Земље, Миланковић је на егзактан начин објаснио периодизације настанка, развоја и повлачења "глацијалних фаза" у протеклих 600.000 година.

Примјењујући математички апарат и користећи претходна научна сазнања, уз помоћ колеге астронома Војислава Мишковића, Миланковић је доказао да су прецесија, промјена нагиба осе ротације и ексцентрична путања Земље око Сунца доминантни дугопериодични фактори за промјену климе у геолошкој прошлости.

Његово дјело "Канон осунчавања Земље и његова примена на проблем ледених доба" представља најзначајније достигнуће српске науке у 20. вијеку, а прорачун количине осунчавања и средње годишње температуре Марсове површине и доњег слоја његове атмосфере доказано је каснијим космичким истраживањима.

Миланковићев календар је до сада најпрецизнији. У грегоријанском су уочена два крупна недостатка - година је представљена са 365 и 1/4 дана, а наведено је и да 235 лунарних мјесеци представља тачно 19 соларних година.

Миланковић је свој календар базирао на анулацији тадашњих 13 дана - нови календар доведен је на исти датум као грегоријански, преступне године могу бити оне које су ђељиве са четири без остатка, а секуларне године биће само онда преступне ако њихов број вијекова када се подијели са девет даје остатак два или шест.

Све остале секуларне године су просте, што даје потпуну прецизност до 2800. године, односно до тада не може бити никаквог размимоилажења са садашњим грегоријанским календаром.

Миланковић је истовремено и један од твораца тектонике плоча која се знатно примјењује у геологији.

Миланковић је разрадио нумеричку секуларну путању полова ротације, чиме је доказао да је положај континената у геолошкој прошлости био битно другачији од савременог, односно да су се они неминовно временом кретали.

Знатно касније, модерна геофизичка мјерења, сателитска геодезија и радиосигнали потврдили су тачност ових прорачуна.

Милутин Миланковић је научни геније ког је свијет дефинитивно признао 10. децембра 1976. године, када су у часопису "Наука" објављени коначни резултати опсежног петогодишњег пројекта, чији је основни задатак био да одговори на питање јесу ли Миланковићеви прорачуни били тачни.

Када је потврђено да су варијације Земљине орбите, у ствари, "пејсмејкер" ледених доба - све дотадашње сумње су распршене, а Миланковићу је признато заслужено мјесто у научној свјетској елити.

Године 1948. изабран је за потпредсједника Српске академије наука и уметности.

Миланковић је рођен 1879. године у Даљу, у Аустроугарској монархији, а умро је 12. децембра 1958. године.

Написао је низ уџбеника, а посебно су били коришћени они из небеске механике коју је држао на Београдском универзитету од свог доласка 1909. па све до пензионисања 1955. године.

Написао је дјела као што су "Историја астрономске науке", "Кроз царство наука", "Техника у току давних векова" и "Наука и техника током векова", а роман "Кроз васиону и векове" постао је његов заштитни знак.

На интернету је довољно ући на сајт под називом "Миланковић" па да претраживач покаже бројне податке о великом научнику, чија су достигнућа равноправна са достигнућима других великих српских и свјетских научника - Тесле, Пупина, Цвијића, Мике Аласа или Панчића.