Мигранта Мухамеда и његову супругу Атусу из Ирана, који бораве у Центру за азил у Бањи Ковиљачи, упознали смо почетком године када су у цркви Покрова пресвете Богородице у Лозници узели православну вјеру и добили имена Михаило и Теодора. Док чекају завршетак процеса за добијање азила у нашој земљи, 9. децембра у Београду одржаће прву изложбу заједничких слика и рукотворина.

У соби од само пет квадрата налази се привремни дом, али и мали атеље Мухамеда и Атусе, односно Михаила и Теодоре. Сликањем и бакрорезом, кажу, покушавају да се осјете корисним, али и да прекрате вријеме које проводе у Центру за азил.

„Сликањем и калиграфијом бавим се још од дјетињства. Сликам мотиве из персијске поезије, која је веома важна за наш народ, и на тај начин покушавам да направим везу између Ирана и Србије. На мојим сликама налазе се и коњи, који су моја велика љубав, јер сам био првак у јахању, али и портрети жена које симболишу љепоту“, каже Мухамед, односно Михаило, из Ирана.

Михаило и Теодора не желе да оду у земље запада, већ своју будућност виде у нашој земљи. Обоје су високообразовани, а Михаило је у Ирану радио као историчар умјетности и археолог. У Србији бораве већ више од годину дана, а 10. децембра обиљежиће и крсну славу – светог Јакова Персијанца.

„Мислим да је Србија сигурна и лијепа земља. Волим ваш народ, веома сте љубазни и пријатељски настројени. Стекао сам много пријатеља овдје и могу рећи да се осјећам као код куће“, наводи Михаило.

„Затражили смо дозволу за азил у Србији и уколико је добијемо, планирамо живот ван азила, свој дом и породицу. Наставићемо да се бавимо умјетношћу, и да покушамо да српском народу приближимо културу Ирана“, истиче Атуса, односно Теодора.

Михаилове слике и Теодорини бакрорези биће изложени у Матици исељиника и Срба у региону у Београду. Помоћ око организације, али и набавке материјала добили су од Комесаријата за избеглице, организаије ИОС, и Центра за азил у Бањи Ковиљачи.