Један Србин је ријешио да оде у Канаду и након неког времена поставио себи питање "Како то да се сви покају одмах по доласку, а готово нико се не врати?", а за то има и одговор.

"Прво важније искуство које се догодило сваком имигранту с којим сам дошао у контакт је да су се након неколико мјесеци проведених у новој земљи покајали што су отишли из Србије, БиХ, Хрватске или одакле су већ отишли. То кајање је, сада знам, посљедица наглог губитка друштвених веза које су постојале у старој домовини. Запањујуће је колико аспеката властитог живота узимамо здраво за готово. Друштвене везе и осјећај припадања су често нешто што узимамо здраво за готово, а неопходни су за нормално функционисање сваког човјека.

Него, ја сам сад овдје започео мистерију, а нисам је разријешио. Како то да се сви покају одмах по доласку, а готово нико се не врати? Овакво је било моје искуство: Неколико мјесеци након што смо дошли, срео сам дечка мог вршњака који је у Канади био већ неколико година. Он ми је дао сљедећи савјет (парафразирам):

- Прве двије године се труди да игноришеш осјећај усамљености и неприпадања. То је нормално и неизбјежно. Дакле, ћути и ради на рјешавању практичних проблема. Ако и послије двије године једнако будеш осјећао да ти овдје није мјесто, онда можда можеш да се забринеш, али не прије.

Послије ми је готово сваки старији имигрант испричао сличну причу. Не знам да ли сам се баш стриктно придржавао тог савјета, али сада видим да је то био један од најкориснијих савјета који сам икад добио", написао је Предраг Рајшић на свом Фејсбук профилу.