Мама, вратила ми се, није ме заборавила, биле су ријечи које је узвикивала петогодишња Марија Kриваја из Буснова, надомак Приједора, док је трчала у загрљај својој маленој другарици - срни Мицики, коју је пронашла и отхранила још док је била беба.

"Марија и ја смо прошле године у мају шетале и случајно пронашле лане у шуми. Донијеле смо га кући и храниле млијеком из флашице и оно се на тај начин с нама спријатељило", прича Бојана Kриваја, Маријина мајка.

У њиховом домаћинству је, каже она, Мицика била све до марта, након чега је отишла и није је било пуна три мјесеца, али се, на радост свих укућана, а поготово малене Марије којој је лане највише прирасло срцу, прије неколико дана поново вратила.

Иако су срне познате као плашљиве животиње, ова није оклијевала да у поновном сусрету пожури у загрљај топлих дјечјих руку и створи призор који би загријао и најхладнија срца.

"Тај период док је боравила с нама је уопште нисмо затварали и све вријеме је била на слободи. Одлазила је у шуму и враћала се, али сваки дан је била ту негђе око куће", испричала је Маријина мајка, која је свједок велике љубави и пријатељства између ове двије неискварене душе.

Мицика је, прича Бојана, боравећи у њиховом домаћинству завољела хљеб, али је сваки дан за њу морао бити и неки слаткиш.

Марија је свакодневно журила да што прије нахрани своју другарицу, те да се безбрижно играју и уживају у заједничким тренуцима.

Да пријатељство није само оно које се роди између два човјека потврдио је овај примјер по ко зна који пут, али је и показао да се прави пријатељи никад не заборављају.

"Иако су прошла пуна три мјесеца, откако је посљедњи пут боравила близу наше куће и дружила се с Маријом, она је ипак није заборавила и сада долази само кад је она код куће. Kад ње нема, неће да дође", казала је Бојана, описујући ову невјероватну повезаност двије другарице.

Осим што свједоче игри, трчкарању, љубави и пријатељству, ова два бића уједно и заједно одрастају, што је уљепшано испреплитаним топлим осјећајима.

И док је Марија возила бицикл, Мицика ју је у стопу пратила, када је брала цвијеће Мицика јој је правила друштво, када је била тужна она би јој ставила главу у крило и насмијала је, али и када крене на спавање ова петогодишњакиња зна да тамо негдје у шуми има другарицу која ће јој увијек искрено потрчати у загрљај.