У њиховом језику нема ријечи које описују оца или мужа, мушкарац до смрти живи у мајчиној кући и нема своју имовину.

“Кад би жене владале свијетом, не би било ратова” – само је једна од многобројних пословица које указују на врлине жена као владара.

Међутим, да није ријеч о празној причи свједочи и примјер из Кине, гдје и данас живи племе Мосуо, које је још познато и као краљевство жена и које се сматра можда и посљедњим матријархатом на свијету.

Мосуо су мала етничка скупина која живи у Јунан и Сичуан провинцији у Кини, у близини границе с Тибетом. Састоји се од популације од око 40.000, многи од њих живе у Јонгнинг регији, око Лугу језера, које се налази високо у Хималајима.

Мосула племе има прилично дугу историју, која датира чак 2.000 година унатраг. Оно што је специфично за ово племе свакако је да су одувијек његовали традицију и културу матријархата. Наиме, у овом племену жене су те које увијек доносе одлуке и које су на челу обитељи.

Свака обитељ се обично састоји од 10 или чак више чланова, али сва имовина је увијек у рукама жена. Оно што је специфично за ово племе је да практикују једну врсту “отвореног, либералног брака”, гдје је женама дозвољено да имају колико год љубавника желе.

Заправо, оне и нису везане класичним браком, већ мушкарци, које Мосуа жена пожели, ноћу долазе у њену кућу, проведу ноћ с њом, а из куће мора отићи прије него што сване. Уколико жена не жели везу са својим дотадашњим љубавником, она симболично ставља мушке ципеле испред својих врата, дајући му до знања да је његово мјесто заузето.

Ако се из једне овакве везе роди дијете, то дијете одгаја мајчина обитељ и дијете добива мајчино презиме. Иначе, у прошлости Мосуа племе је било прилично изолирано и готово да није имало контакта с вањским свијетом. Међутим, посљедњих година њихово мјесто је постало позната туристичка дестинација и они се полако отварају према свијету. Штовише, показали су се као изузетно гостољубиви.

Иако многи сматрају да је племе Мосула посљедњи матријархат на свијету, чињеница је да њихову заједницу не можете успоредити с остатком свијета јер су дуго били изолирани, а самим тим не могу се ни успоређивати ​​с вриједностима западног свијета. Наиме, док је жена глава куће и сва имовина њена, чињеница је да оне данас нису толико укључене у активно доношење одлука, већ је то, ипак, препуштено мушкарцима.

Заправо, у овом племену мушкарци немају неких посебних одговорности: дакле, немају посао, одмарају цијели дан, а све како би били одморни за ноћне посјете својим женама. Генерално, њихова једина улога је сточарство и риболов.

Иначе, оно што је битно нагласити за ово племе је да се жене из племена не удају, тј. код њих нема никаквих класичних церемонија ступања у брак. Заправо, у њиховој култури и традицији имати само једног партнера представља непоштивање својих предака, нити се сматра подобним.

Управо зато у њиховом језику нема ријечи за оца или мужа.

Постоји неколико аспеката Мосуа културе који привлаче позорност остатка свијета, а један од најважнијих је либерална веза, гдје жена може бирати свог љубавника, а притом није обавезна живјети с њим под истим кровом. Заправо, заједнички живот уопште није препоручљив јер то једноставно није у њиховој традицији. Није тајна да Мосуа жене не вјерују у брак, бар не у институцију брака каква је нама позната. Иначе, мушкарци немају своју имовину и до краја живота живе у мајчиној кући.

Сваку вече они одлазе код жене која их позове, ту остају цијелу ноћ, а прије зоре се враћају у мајчину кућу. Занимљиво је да нитко од њих те своје везе не схвата озбиљно. Наиме, када се више не желе дружити, тј. кад жена више не жели позвати свог љубавника у кућу, они се мирно разилазе, без суда и без развода.

Оно што је специфично за ову заједницу је да мушкарац и жена чак могу бити и у дугогодишњој вези, али њихова имовина свакако никада неће бити заједничка јер је све материјално углавном у власништву жена. Штовише, мајке сву своју имовину након смрти остављају ћеркама, никада синовима, иако им је дозвољено да живе у мајчиној кући.

Дјеца која настану као плод једне такве везе припадају искључиво мајчиној породици, а очеви имају минимални контакт с дјецом. Тој дјеци највећи мушки узор представља ујак, који у овом друштву има бољу позицију од биолошког оца дјетета.

Према правилима племена, дјевојчице не смију носити сукњу све до 13. године, када се службено “уводе у друштво”, и тада од мајке добивају засебну собу у коју доводе своје “момке”. Занимљиво је да жена никада неће причати о својим интимним стварима у присуству мушкарца јер је интима резервирана искључиво и само за жене.

Такође, када жене из племена желе показати неком мушкарцу да им је интересантан, она ће му оставити отворена врата како би је ноћу посјетио. Као што је већ речено, ујаци, дакле, мајчина браћа су важнија од очева. Ујаци су ти који брину за сестрину дјецу, а када ујаци остаре, о њима преузимају бригу нећаци.

Иако је посљедњих година порастао интерес туриста за њихов крај, занимљиво је да Мосуа жене никада неће погледати некога “са стране”, већ искључиво Мосуа мушкарце. Такођер, оно што је специфично за њихову културу је да се стари и немоћни никада не напуштају, већ се обитељи брину о њима до самог краја.

Мосуа племе је, упркос вањским утицајима, и данас једна врло јака заједница и увијек припаднике племена стављају на прво мјесто у односу на странце и туристе. За разлику од остатка Кине гдје су женска дјеца углавном нежељена, овдје је пожељно добити управо ћерку јер су оне те које се више цијене од мушкараца.