Кулинарство не може да се замисли без зачина. Осим изванредне ароме коју дају, они побољшавају укус хране и то без додавања масти, соли, шећера и калорија. Доказано је и да утичу на побољшање имунитета – па, додајући их у јела, помажемо нашем имуном систему да се бори против слободних радикала.

Наиме, зачини су зачуђујуће богати антиоксидансима и у том смислу упоредиви са воћем и поврћем. Осим заштитне улоге, они смањују упалне процесе, који су претходница многих хроничних болести, а такође убрзавају метаболизам.

Зачини и њихова употреба у кухињи

Бијели лук: Добар је за сузбијање вируса и паразита, захваљујући антибиотском својству. Додајемо га овчетини, масном месу, умацима и користимо као зачин за кобасице.

Анис: Најбоља врста добија се из Шпаније. Поред сјемена, користе се много и плодови анисовог дрвета. Неопходан је за колаче, а користи се и за прављење ликера.

Першун: Садржи витамине А и Ц, фолну киселину, калцијум и гвожђе. Лишће се користи за роштиљ, омлете, пире, кувана јела, салате. Не кува се заједно са јелом, већ га непосредно прије сервирања додајемо јелу.

Мирођија: Има оштар укус и мирис, а користи се за рибу, пиринач, кромпир и као додатак сосовима и салатама.

Естрагон: Домаћа биљка, зачин чији се листови и врхови користе за фине маринаде, као зачин за супу, за биљно сирће и колаче. Додајемо га свјежег или осушеног.

Босиљак: Има јак мирис кад је свјеж, а слаткастог је укуса. Традиционални је додатак многим италијанским специјалитетима, а додаје се и јелима са парадајзом и јагњетини.

Мајчина душица: Има оштар мирис. Додаје се печуркама, месу, тиквицама, динстаним и печеним јелима, поврћу и маринадама.

Мајоран: То је зачин за месо, нарочито за јела од мљевеног меса, за пикантне умаке, као и за живину.

Жалфија: Горчи и јаког је мириса. Савршено иде уз мљевено месо, дивљач, купус, плави патлиџан и пиринач.

Рузмарин: Веома је ароматична медитеранска биљка. Листови се користе уз јагњетину, јунетину, дивљач, ђувеч и печени кромпир.

Нана: Слатког је мириса и "хладног" укуса. Освјежавајући зачин користи се уз јагњетину, сосове, јабуке, као и за декорацију салата. Додаје се у јогурт, кус-кус, грашак и младе кромпириће. Ако је додате у пасуљ (па макар и у виду кесице чаја), мање ће вас надимати.

Оригано: Има карактеристичан мирис. Користи се за маринаде, јунетину, пасуљ, пилетину, плави патлиџан и тиквице. Одличан је за грчка јела, омлете и парадајз сос.

Ловор: Има ароматичан укус и резак мирис. Кад се одломи лист, ослобађа се ароматично уље. Најбоље је да га стављате у супе и паприкаше, као и уз рибу, месо и живину.

Цимет: Добија се од унутрашње коре тропског дрвета. Има слаткаст јак мирис и ароматичан укус. Ставља се у колаче, пудинге, воћне десерте – најчешће у оне са крушкама и јабукама. Идеалан је за десерте од пиринча.

Ванила: Додаје се десертима, добра је за повећање апетита, као и против мучнине, повраћања и дијареје.

Бибер: Важан зачин у зрну. Бели (ољустени) бибер је блажи него црни. Бибер у зрну додајемо маринатима, а мљевени бибер се користи за бројна месна и рибља јела, умаке, супе и јела од поврћа.

Коријандер: Ово је зачин јаког укуса који одлично иде уз шаргарепу. Налази се и у прашку кари.

Ђумбир: Има љуткаст укус, додаје се супама, сосовима и ђувечу, али и слатким јелима. Због његове издашности, морамо га пажљиво употребљавати. Између осталог, користи се за компот од крушака и бундеве спремљене за зиму, за свињско печење, рагу, маринате, пекмезе и колаче.

Каранфилић: Осушени пупољци цвијета до 12м високог грма каранфилића. Користе се највише за кувано вино и компот, али и за супе, поврће, јела од меса и дивљачи.

Кардамон: Самљевен са љуском - главице заједно са сјеменом самљевене у прах. Користи се за колаче, слатке умаке и слаткише, али и као зачин за кобасице.

Морски орашчић: Орашчић је језгро плода ораховог дрвета. Плод је сличан кајсији. Употребљава се за побољшање укуса јаких и слатких супа и умака, за јела од млевеног меса и ваљушке од меса, за поврће, ноклице и колаче. Самљевен у прах користимо за лицидерске и друге колаче, супе од меса, изнутрице и кобасице.

Кари: Зачинска мјешавина из Индијске кухиње. Садржи 12 до 15 тропских зачина од бибера, ђумбира, коријандера до мациса. Користи се за јела од пиринча, рибе, за месо, живину и разне умаке. Држимо га у добро затвореној посуди.

Ким: Више од 5.000 година познат је као средство за освјежење стомака. Састоји се од осушеног расцијепљеног плода биљке. Користи се за супе и умаке, кромпир, поврће, јела од меса, кварк, сир и колаче са сиром.

Клека: Зрнастим плодовима увијек зељастог жбуна клеке потребно је сазријевање двије године. Користи се за умаке, јела са киселим купусом и дивљач.

Копар(Морач): Ту зељасту биљку користимо као зачин само свјежу и то највише уз јела од краставца и неке салате. Пореклом је са Истока, код нас је има у свакој башти.