Оно што је за Америку Форт Нокс у којем се чува државно благо, то је за Русију главни трезор Средишње банке Руске Федерације. То је један од најбоље чуваних сефова на свијету, који не могу да пробију ни најсавременије балистичке ракете.

Прије него што је изграђен трезор, Руси су 80-их година изградили и зграду Централне банке у Москви. Смјештена је преко пута Кремља и представља архитектонску цјелину политичког, туристичког и економског средишта Москве.

У овој атрактивној згради у стаклу, с високим и освјетљеним атријем, главни дио је трезор који је смјештен под земљу и ту није било мјеста за импровизацију. Израђен је од тако густе армиране решетке да је чак и ријетки бетон једва пролазио кроз мрежу гвоздених шипки.

Осим тога, у бетонску масу се додавала фибра – челични опиљци у строго нормираној количини, тако да то и није био чист бетон него слој бетона и челика. Просторије трезора су се радиле као кутија у кутији, са дуплим зидовима и међуспратним плочама, између којих је укључено ласерско надгледање.

Био је велики изазов направити уске ходнике од по 70-ак центиметара ширине и огромне дужине и висине. Трезори имају три степена најсавременије електронске заштите, па их то, уз физичку заштиту и трезорска врата као она у америчким филмовима, чини апсолутно неосвојивим. Интересантно је да су се неки најосјетљивији дијелови пројекта, као што је рецимо „кремљовка“ – специјална, директна телефонска веза са руководством земље, радили  ручно, на папиру, у само једном примјерку од посебних служби. Чак ни генерални извођачи нису имали у увид у њих.

Површина подземног трезора ове зграде је огромна – око 20.000 квадратних метара или као два фудбалска игралишта отприлике. Трезор за дијаманте је величине око 3.000 квадратних метара и висине од око пет метара. Колико је ово значајан објекат за Русију, илуструје податак да је у њему смјештено и 70 специјалних машина. Свака кошта милионе евра и служи за аутоматску провјеру, сортирање, уништавање и паковање новчаница.

Мање је познато да је зграду градила грађевинска компанија ББК, у власништву браће Карић из Србије. Посао су добили још у вријеме предсједника Бориса Јељцина. Српска компанија добила је посао у жестокој конкуренцији са десетинама угледних америчких и руских компанија, али и из западноевропских земаља.

Коначно је Јељцин донио одлуку и ево како је образложио Карићима: “Посао иде вама, јер сам сигуран да ће сва повјерљива документација за изградњу остати само у нашим рукама”, рекао је руски предсједник, исказавши им тако безгранично повјерење.

Пројекат је урадио београдски архитекта Бора Јовановић.