Први „ћиро“ стигао је у билећку варош долином Требишњице 1931. године а последњи је замакао преко Златишта у мају 1976. године. Колико је жељезница значила Херцеговцима видјело се тек када су је укинули. Многа мјеста и околна села потпуно су замрла, ти крајеви су поново постали забит, а становништво отишло у бијели свијет. Данас је штрека зарасла у драчу и сренслу док су околна села углавном опустјела.

Вијековима се Билећа налазила на караванском путу од Дубровника ка Босни и Србији али је временом постала спутна варош без добрих саобраћајних веза са свијетом. Турци нису градили друмове а Аустроугари чим су дошли у Херцеговину почели су да обанављају и граде цесте и жељезницу.

Пруга од Хума до Требиња отворена је за саобраћај 1901. године а Херецеговке су је „метнутле“ у пјесму јер су хиљаде младића из ових крајева њоме одлазиле ка Дубровнику и Котору на бродове за Америку.

Жељезница је стигла у Билећу тек у вријеме Краљевине Југославије. Прво је отворена пруга од Требиња до Ластве 1930. године, а следеће године „ћира“ је стигао и до Билеће. Билећани су од тада могли возом ка Требињу, Дубровнику, Чапљини, Мостару, Сарајеву, Београду али се за Никшић и даље морао седлати коњ.

Иако су вијековима дијелили добро и зло Црногорци и Херцговци повезали су се тек на Петровдан 1938. године жељезничком пругом.

Због неприступачног терена проблем повезивања Црне Горе са железницом у Југославији био је нерјешив дуго година. Био је то скуп пројекат а пара није никад било довољно да би се започели било какви радови.

Постојао је план да се гради пруга од Устипраче и Фоче преко Тјентишта до Билеће и даље за Никшић али се од ове идеје одустало због неприступачног терена преко Зеленогоре и Тјентишта. Радови су почели тек почетком тридесетих година 20. вијека потпуно другом трасом.

Коначно је одлучено да се на постојећу пругу Габела-Требиње  направи наставак преко Билеће до Никшића. Прва дионица од Требиња до Ластве у дужини од 11,9 километара завршен је 3. августа 1930. године.

Пруга ка Никшићу је грађена одлуком југословенске владе а на изградњи је ангажовано између 1.500 до 2.000 радника, углавном мјештана из околних села и вароши. Пруга је пролазила кроз камењар без извора воде па су на станицама грађене цистерне за кишницу.

Због отежаног терена радови су текли споро и тешко, градили су се потпорни зидови, насипи и усјеци. На прузи је било седам тунела укупне дужине око један километар. Поред стајалишта изграђено је и шест станица са станичним зградама, службеним објектима и становима за жељезничаре: Петровићи, Вилуси, Подбожур, Трубјела, Стуба и Никшић.

Пруга је пуштена у саобраћај на Петровдан 12. јула 1938. године али су радови трајали још неколико мјесеци. У Никшићу први воз је дочекало више од пет хиљада људи а са градских бедема огласиле су се прангије. Два мјесеца касније, на званично отварање пруге дошао је и предсједник југословенске владе Милан Стојадиновић.

Кад је почела да се гради брана у Гранчареву почело је и измијештање трасе пруге Билећа – Требиње. Десетак година касније донета је одлука да се потпуно обустави жељезнички саобраћај и према Никшићу и према Требињу.

Последњи воз од Никшића ка Чапљини кренуо је 26. маја 1976. године. Црногорци незадовољни укидањем жељезнице наваљивали су стијене на пругу. У Билећи, како тврде машиновође, није било званичног испраћаја, али је десетак људи ипак испратило последњи полазак воза са билећке жељезничке станице.

У Требињу шеф станице је забранио испраћај воза а на дијелу пруге кроз Попово поље од Хума ка Чапљини доводили су дјецу из школа и бацали цвијеће на пругу. Било је и суза и кукњаве. Тако се се Херцеговци поздравили са „ћиром“.

Власти су објашњавале да пуштањем у саобраћај пруге Београд – Бар, пруга од Никшића ка Билећи и Требињу више није рентабилна, поготово што је била уског колосјека.

Данас се само старији сјећају путовања „ћиром“ а млађи су о томе слушали у причама о  жељезници и томе колико је она значила Херцеговцима и колико им је промјенила живот. То се добро видјело тек када су је укинули. Многа мјеста и околна села пуна живота потпуно су замрла.

Пасивни крајеви кроз које је пруга пролазила, њеним гашењем поново су постали забит, а становништо, омладина пре свега, отишла је у свијет.

Шине су претопили, прагове покрали, а штрека је данас зарасла у драчу и сренслу док су околна села углавном опустјела.