Фићо или фића, најпопуларнији ауто друге половине 20. вијека у тадашњој Југославији и један од најистакнутијих симбола друштвеног развоја тога доба, почео је да се производи прије тачно 60 година. 

У три деценије, бивша фабрика оружја у Крагујевцу „избацила“ је 923.487 фића у свих девет модела. Заједно са матичном земљом Италијом, те са Аргентином, Аустријом и Шпанијом, које су такође као и Југославија купиле лиценцу, произведено је три пута више Фиата 600, односно 2.695.197 примјерака, прецизирају форуми. У то вријеме био је трећи најпродаванији ауто у Еуропи.

Фића је  била масовна појава и дио живота милиона људи, али историчари истичу да га је, заправо, цијели његов вијек пратила двострука судбина. Куповина лиценце од италијанског Фиата била је први комерцијални уговор једне западне компаније и социјалистичке земље након Другог свјетског рата. Фића је, тако, био резултат споја напредне италијанске технологије и југословенског самоуправног произвођења чији се јаз никада није успио да превлада.

Када је фића први пут изложена на једном међународном сајму, у Брну 1961. године посјетиоци су га отворено исмијавали због лоше израде, иако је била возило које је пратило технолошке трендове Западне Европе, док су се у источноевропским земљама још читаву деценију производиле само технолошки заостале лимузине намијењене високим функционерима.

Непривлачна цигласто-црвена боја била је неуједначено нанесена, па ни полирања на сајму нијесу помогла, а десни фар је био тако лоше монтиран да се између њега и стакла могао ставити прст. То је, како говоре историчари, посљедица великог јаза техничког знања у тада доминантно пољопривредном друштву и потреба које је савремена технологија тражила. Кад је Црвена застава сустигла технологију, крајем те деценије, оригинални модел Фиата 600 је застарио и у Италији се већ тада престао да се производи. 

 Премда на њој готово никада није све функционисало, остала је у сјећању као онај аутомобил који никада није издао. Користиле су га бројне службе попут хитне помоћи, полиције и војске. Многи су имали са фићом непосредно возачко искуство као са својим првим аутомобилом или преко ауто-школе, па је толико прирастао свима да је постао предмет носталгије, вјечита метафора умјетничких радова али и „народне“ меморије и симбол времена "када се живјело боље".