На крајњем југу РС мијешају се укуси цијеле Херцеговине, од медитеранске кухиње, равничарских специјалитета Поповог поља до оног што нуде виши предјели, а свој печат на херцеговачким делицијама, које у Требиње маме све више туриста, оставила је и богата историја овог краја.

Све се ту састало, а богатство свега је велика предност овог поднебља.

- Разноврсност природних ресурса и богатство културног насљеђа Требиња посебно су обогаћени гостољубивошћу и срдачношћу локалног становништва, које, у складу са традицијом, дочекује госта са богатом трпезом здраве и природне хране - каже директор Туристичке организације града Требиња Марко Радић.

Оно по чему је заиста препознатљива ова регија, додаје Радић, јесте традиционална кухиња, која се подудара са климатским карактеристикама предјела и узима оно што природа нуди.

Интересантно је и то да се и дан-данас бројна требињска домаћинства ослањају на традицију, па је тако каља, која се припрема од од сувог меса и киселог купуса, међу најомиљенијом храном у Требињу и Херцеговини.

Није запостављена ни здрава чорба од казалаца, биљке коју је поприлично тешко наћи, а на трпезама своје мјесто има и љековита чорба од прасе. Понеко још припреми мрсни, али и посни ћешкек, такозвани "богдијаш", а посластица је још код многих патишпањ - једноставан слаткиш, смоквара односно пита од смокава која се запече, сутлијаш и бројна друга стара јела.

- Код нас у Херцеговини храна се припрема полако, а у њој се исто тако лагано и ужива, обавезно уз добро друштво и разговор. Оброци су обилни, а посебно задовољство за госте представљају мезе са сувим домаћим месом, сиром, кајмаком, домаћим хљебом, погачама - каже Слободанка Милошевић, шеф кухиње познатог требињског ресторана, који је постао незаобилазна гастро дестинација за туристе.

Милошевићева наглашава да једноставност припреме, али и пикантност укуса карактерише храну коју припрема.

- Некада је тешко било замислити оброк радника у пољу без меса сушеног на диму и овчјег или крављег сира из мијеха. Данас је тај обични пастирски оброк постао цијењено предјело. Глас о посебности укуса херцеговачке пршуте, сушене на диму, одавно је закорачио преко граница Херцеговине. Заљубљеници у нашу традиционалну гастрономију, а све их је више из цијелог цвијета, налазе мноштво разлога зашто је наша храна заиста јединствена. Данас јела, која су била саставни дио свакодневне прехране у Херцеговини, сервирана у скромном дрвеном посуђу симболизују стари начин живота - каже Милошевићева.

Све већи значај у понуди требињских јела има и организација "Слоу фуд".

- Промовишемо локалну храну кроз очување локалних биљних сорти и раса животиња. Домаћи кукурузни хљеб, пура и лојаница су нека од старих јела која се праве од кукурузног брашна. Ова јела немају исти укус са куповним кукурузним брашном и брашном кукуруза стодањка из Поповог поља, гдје ова сорта, већ одавно адаптирана на локалне климатске услове и узгојена на квалитетној земљи, даје много бољи укус сваком јелу - наглашава представница "Слоу фуда" Гордана Радовановић.

Истиче да се у требињском крају чува и стара боранија рога, коју је "Слоу фуд" уврстио у свој Каталог укуса, листу изузетних, а запостављених производа.

- Боранија рога одувијек се спремала са сувим месом, али њен укус нарочито долази до изражаја када се прави "на салату", бланширана, уз неколико кромпира, са бијелим луком и маслиновим уљем. Сачували смо и старо сјеме сланића, а то је такође једна од грахорица која је одувијек кориштена у скромној херцеговачкој кухињи - каже Радовановићева.

О времену настанка појединих требињских јела не може се са сигурношћу говорити, али и та чињеница иде у прилог традицији и историји. Онда није ни чудно што је у Требињу све више туриста које привлачи историја, љепота природе, али и гастро понуда.