У Албанији, са скадарским Србима, о страдању и борби за идентитет.

Срби овдје нису дијаспора, већ аутохтони народ. Осуђивани и одвођени у затвор јер су наводно слушали Радио Москву. Име се може промијенити, али је цијена висока.

СКАДАРСКИ Срби су данас остаци остатака становништва средњовјековне српске области, плодне котлине испресијецане ријекама, омеђене с једне стране луком високих сурових планина, а с друге Скадарским језером.

– Наша судбина су вијековне сеобе и мучно чување идентитета – говори Павле Јакоја Брајовић, предсједник Удружења српско-црногорске национане мањине „Морача-Розафа“. – Срби овдје нису дијаспора, већ аутохтони народ. Пред прогонима смо се вијековима кретали у кругу Скадар, Косово и Метохија, Црна Гора, па опет Скадар. Некако смо успјели да сачувамо идентитет иако је Српска православна црква забрањена, као и коришћење српских имена, које је наредио 1934. краљ Зогу, а чију је политику наставио и пооштрио Енвер Хоџа. Тај прогон је дуго трајао и данас нам је неопходна помоћ матице.

Саговорник „Новости“ страхује да ће млади Срби заборавити језик, јер се курс српског одржава само повремено, кад стигну донације. Он се нада да ће се скадарски студенти који су добили стипендије од Србије, вратити у родни крај да буду елита свог народа. Они, за разлику од родитеља, углавном носе српска имена и презимена, јер су рођени послије времена у коме је српски идентитет био забрањен.

– Ја сам Велимир Поповић, али то име не стоји у мојим дипломама економије и права – каже Скадранин Артур Попај. – Ипак, није битно име које су нам родитељи дали да би нам сачували главе, све док знамо да смо Срби. Са српским именом није могло да се школује ни да се запосли до пада режима Енвера Хоџе. Данас је могуће да се по високој цијени промјени или име или презиме, не обоје, али је изузетно скупо. То није битно, јер се сви ми Срби, све три вјере, међусобно познајемо и чувамо.

Да то заиста функционише у пракси, показали су нам православни Велимир-Артур и муслиман Едо Пиранић, који су нас повели у обилазак плодне Враке, простора пет села између планина и Скадарског језера, некада потпуно насељеног Србима.

– Моја породица је вјековима била свештеничка, па смо названи Поповићи, а у вријеме Енвера Хоџе смо морали да постанемо Попаји – причао нам је Попај док смо се пробијали кроз саобраћајни хаос Скадра. – У књигама, које су водили моји преци, забиљежено је да смо послије Косовског боја из Вучитрна прешли у Црну Гору, затим у Скадар, одакле смо морали да побјегнемо од зулума, а 1860. смо се опет вратили. Посљедњи свештеник у породици био је брат мог деде који је 1948. скончао у затвору, под оптужбом да је слушао Радио Москву.

Зауставили смо се крај рушевине Цркве Пресвете Богородице у Враки, која је изграђена 1869. и у којој су служили свештеници Поповићи. Она је 1967. претворена у Дом културе, а деведесетих је минирана, послије егзодуса врачанских Срба.

– Екстремисти у албанском парламенту су почели отворено да пријете Србима и у мају 1991. више од 70 одсто становништва Враке креће пут Југославије, са оним што је могло да понесе у рукама и на леђима – описује Артур егзодус у коме је учествовао. – Пјешачили смо 30 километара до границе гдје нас је албанска полиција зауставила и држала на отвореном док Милошевић није интервенисао да будемо пропуштени. Дочекани смо с музиком и телевизијом, а затим стављени у велике војне шаторе.

Врачани су до новембра 1991. боравили у Црној Гори, а затим су премјештени у Дечане.

– Тамо сам могао да радим само физичке послове, па сам ријешио да се вратим у Албанију, па шта ми бог да – каже Попај. – Успио сам да се запослим јер су из Албаније емигрирали многи образовани људи. Не замјерам Србији, дошли смо у најгоре вријеме, усред грађанског рата и санкција. Таква је српска судбина.

Сличну причу о лутањима казивао нам је и Србин Канто Зефај, код кога смо свратили да му честитамо католички Васкрс. У његовој породици само он говори српски.

– Из Албаније сам отишао у Београд, тражио сам азил у америчкој амбасади, али га нисам добио – каже Зефај. – Супруга ми је Албанка, син је уписао курс српског, а кћерка је још мала, ићи ће касније.

Богородичина црква у Враки

Командир Чете за обуку водича и дресуру паса, мајор Зденко Цвијетић каже да војним псима послије седам-осам година опадају трагачке и чуварске способности за потребе војске и полиције, али да су још увек очувани и здрави.

Теже се и спорије крећу, слабе им чулне способности, нарочито вид, слух и њух, а опада им и физичка кондиција. Такви не могу више служити, али смо донијели одлуку да их понудимо цивилима који желе да брину о њима. Умјесто да пензионерске дане проводе у нашој чети, они добијају нове власнике и почиње нови живот за њих – каже Цвијетић, који не крије да им послије шетомјесечне дресуре тешко пада растанак са сваким псом који одлази на задатке и да се исто осјећају и када их удомљавају.

СРПСКА ВРАКА ТРИПУТ ПОДИЗАНА

СРПСКА Врака је данас само сјенка онога што је била, рекао нам је мјештанин Алекса Стaјкић (на слици), Србин оштрих црта лица и чврстог погледа. На питање да ли је његова породица мијењала име у време Енвера Хоџе, он одмахује главом и циједи кроз зубе: „Име им нисмо дали“. Касније сазнајемо да је за српско име дато неколико живота.

Сада је у овом дијелу Враке остало само пет-шест српских породица, остали су продали имања Албанцима и отишли, а вјероватно ћу и ја – каже Алекса. – Двије ћерке сам удао у Србију, а данас ми је трећа испрошена у Црну Гору. Немам више с ким овдје да живим, дошло је вријеме да одем, али то ништа не значи. Српска Врака је три пута нестајала и подизала се.

„МЕРЦЕДЕСИ“

ПОСЉЕДИЦЕ Енвер Хоџиног режима и данас су видљиве у Скадру, некадашњој балканској трговачкој метрополи. На његовим улицама се хаотично мијешају „мерцедеси“, статусни симбол бољестојећих и већински сиротињски бицикли. Низ ружних прљавих соцреалистичких зграда тек понегдје прекида новообојена фасада, која обично само скрива биједу у задњем дворишту.