Међу глумачким легендама Атељеа 212 је и једна конобарска - Новица Никић, “алфа и омега” позоришног бифеа, човјек који је из другог плана свједочио добрим и лошим данима куће и ансамбла. Чувени конобар култног мјеста које окупљало глумачке и естрадне звијезде говорио је о томе у интервјуу за Новости.

Провео је на истој адреси пуне четири деценије, и не само што је увијек знао ко шта пије и какав је у пићу, већ и да предвиди чему се друштво за столом (па и позоришна сцена) може надати.

“Цела прича је кренула из старог бифеа Радио Београда, држала га је моја тадашња фирма Заједница “Стари град”. Глумци који су водили јутарњи програм, међу њима и Марко Николић, препоручили су нас 1976. године Народном позоришту”, открива, у разговору за “Новости”, Новица Никић.

Тако се први пут нашао с друге стране завјесе и сцене. Имао је тек деветнаест година, а око њега све људи “из телевизијске кутије”, бардови театра. Једна од најпопуларнијих глумица свога доба, расна комичарка Љубинка Бобић, умијела је “мушки” да ужива у опуштеној и задимљеној атмосфери бифеа.

“Тражила би “цвоњак”, а ја сам брзо научио да је то мали вињак са кафом и киселом водом. У општој гужви, често су се распевавали оперски певачи, па се дешавало да у жару подигну руку и проспу ми с тацне пиће... Али из тог “кошмара” који су чинили балетски играчи, глумци, чланови Опере, хора, оркестра, већ следеће године сам дошао у Атеље, у мању и мирнију средину”, каже он.

Управо у то вријеме, како се присјећа, ово позориште остало је без чувеног Мила који је држао бифе. Новицу су у Атеље позвали Феђа Стојановић (тадашњи синдикални руководилац), Аљоша Вучковић, Бата Стојковић и Петар Краљ.

“У име фирме, прешао сам у Атеље, и следећих пет година држао бифе, а решењем Градске инспекције почео самостално да радим 21. јануара 1983. године. После Клуба књижевника, био је то трећи клуб у Београду. Наравно, опет није могло без помоћи глумаца. Горица Поповић успела је, преко неког познанства, да “среди” дозволу за држање клуба у Атељеу. Она ми је највише помогла”, присјећа се Новица.

Како каже, била му је част и задовољство да послужи сва та велика имена:

“Бифе се није налазио у садашњем простору, заузимао је свега десетак квадрата. Па и у тако малој просторији постојала је хијерахија: и они који су нешто значили, морали су предност и реч да дају Михизу, Цици Перовићу, Зорану Радмиловићу. А ја сам, пак, морао да знам за кога да припремим које пиће. Пери Краљу, на пример, унапред бих изнео коњак и кафу, да не би каснио на пробу. Бати Стојковићу, пред представу, у гардеробу бих доносио киселу воду и хладну кафу. Е, кад смо код кафе, умео је Бата (ако сам хтео нешто да кажем и будем значајан) да ме “пресече” речима: “Ајде, мали, скувај седам кафа!” Био је то његов штос. Кад би неко други пожелео да га имитира и наручи ми седам кафа, ја му и донесем! Џаба се после правдао да се само шалио...”

Новица је почео у вријеме управниковања Мире Траиловић, па је, наравно, познавао и њене навике. Поручивала би кафу чим дође на посао, примала госте и ријетко напуштала своју канцеларију. На крају радног дана, око пола три, свратила би у бифе:

“Али ту се није много задржавала. Највише је седео Михиз, остали су се окупљали око њега. Редовни гости били су Ташко Начић, Милутин Бутковић, Љубиша Бачић, Краљ, Љуба Мољац, Зоран Ратковић... Ко није дошао, као да тог дана није живео! У том малом простору одвијао се и културни, а богами, и спортски живот. Шах је био омиљена игра, али није могао да га игра свако. Свраћали су у бифе и велемајстор Матановић и шахисткиња Милунка Лазаревић. Једном приликом сви су заједно на телевизији пратили меч за првака света. У одлучујућем тренутку Пера Краљ упитао је Матановића: 'Који би сад потез требало да повуче?' Овај му је одговорио: 'Е, мој Перо, да знам био бих тамо, а не овде'“, каже Новица.

Атеље 212 долазили су и кафански “велемајстори”, Тома Здравковић и Предраг Живковић Тозовац:

“Када би стигао Тозовац, Ташко би окупио друштво и из реквизите узео и развукао хармонику. Музика се орила до зоре. Ујутру би шеф реквизите Влада Пицек писао пријаве радничком савету, управном одбору, унутрашњој контроли. Ма, коме год је стигао! Наравно, све су завршавале у кошу. Ташко је био велики мераклија. И Зоки Радмиловић је умео да запева, омиљена му је била песма 'Устај мала, зора је'.”

Ипак, у пићу су имали мјеру. Ријетко је ко правио проблеме. Пуно се радило, па и није било времена за превелико опуштање:

“Сећам се када су у Радио Београду нешто снимали Ташко и Буле са Цигом Јеринићем. Цига је одлучио да их после представе сачека у бифеу Атељеа. Није знао колико траје извођење, па кад му је досадило, почео је да их тражи по позоришту. Миц по миц, дошао на сцену. А на сцени “кафана”! И Цига, лепо, усред представе седне за сто. Ови око њега, да спасу ствар, питају шта ће да попије, па га полако изведу са позорнице. Ујутру телефоном Цигу зове Мира Траиловић и каже: “Господине Јеринићу, дођите код моје секретарице да потпишете уговор и добијете хонорар за успешно 'ускакање'!” Ето, таква су времена била. Једно пијанство претворило се у виц, гег, доскочицу.”

Добри дух бифеа свих протеклих година, свједочи да се на шале нико није љутио. Напротив, радо су их прихватали, па и правили на сопствени рачун, само да би се седјело што дуже:

“Драган Николић је био најбржи. “Куповао” је штосеве, тражио начин да приђе друштву и освоји своје место. Сећам се како је кришом стављао оне играчке што пиште под простирке на клупи, чекајући да неко седне и “запишти”. У то време обичај је био и да на столу увек буде куваних јаја. Он из фрижидера извади једно некувано и вреба када ће неко да “набаса” и разбије га! У екипу Атељеа полако су стизали нови људи, а онај ко се није уклапао, сам би одлазио.”

Новица истиче и да се угоститељство у позоришту разликује од сваког другог. Јер сви, па и конобари, знају да су представа и проба на првом мјесту.

“Кад долазиш на посао најважније је да погледаш шта се ради тога дана. Одмах знаш шта те чека. Из искуства ти је јасно ко ће каснити, ко долазити на време, колико ће пробе трајати, да ли ће се одлагати... Од екипе зависи и да ли ћеш имати продужено радно време. Не можеш да кажеш: “Е, сад је фајронт” и тако прекинеш неки конструктиван разговор. С друге стране, мораш да знаш и кад да га прекинеш - ако иде у нежељеном правцу. Иначе, у позоришном угоститељству највише сам “крао” од Муција Драшкића. “Поскидао” сам његове организационе способности, научио да с мало речи много кажем. Било је то време сјајних људи свих бранши: одличних декоратера, реквизитера, мајстора светла. Нажалост, прекид таквог духа десио се између 1988. и 1992. године, када је Атеље ушао у реновирање. Отворен је Звездара театар и одвео много добрих глумаца, текстова, представа... Због те четири године Атеље се никад није опоравио.”

Данас је све другачије, свако може сваког да нађе мобилним телефоном, не мора ни да свраћа у бифе:

“Ова деца су сјајна, али их брз живот и јурњава за егистенцијом спречавају да довољно уживају. И у позоришту, а камоли у позоришном бифеу...”

Рампа у Раковици

Кад год би каснио, Петар Краљ би питао да ли је, можда, отказана представа. Живио је у Раковици и стално се “вадио” да касни јер је била спуштена рампа. Једном кад је, по ко зна који пут, навео рампу као оправдање, неко му је добацио:” Перо, па има већ годину дана како си се преселио на Црвени крст.” Снашао се и одговорио: “Али био сам код таште у гостима!”

Три круга око града

“Кад би после представе долазили у бифе гости Бате Стојковића знао сам да ни случајно не смем да им наплатим пиће. Све је ишло на његов рачун. После представе би попио једну-две “виљамовке”, пола литра розеа, пред фајронт један шприцер и још један - док чека такси. Пошто је живео близу, тражио је од таксисте да га вози два круга око града, да би нешто зарадио.”