Нападач Милана Златан Ибрахимовић дао је један опширан интервју за "Коријере дела Сера" у ком је више говорио о неким стварима из приватног живота више него о фудбалу!

Ибрахимовић је говорио о Југославији и рату, али и смрти брата који му је умро на рукама.

- Мој отац је јако патио због рата у Југославији. Сваког дана добијао је вијести о томе како је неко кога он зна погинуо. Помагао је избјеглицама. Мене је увијек покушава да заштити од свега тога. Кад му је умрла сестра у Шведској, није ми дао да идем на њену сахрану. Али кад је умро мој брат Сапко од леукемије, отишао сам. Брат ме очекивао, издахнуо је преда мном. Покопали смо га по муслиманским обичајима. Отац није пустио ни сузу. Сутрадан је отишао на гробље и плакао од јутра до вечери. Сам - рекао је Ибрахимовић који је признао да не вјерује у Бога:

- Не вјерујем у Бога. Само у себе. Тако сам научио мржњу према себи претворити у оружје. Као дијете био сам тежак, проблематичан. Чим сам се родио, бабица ме испустила са метар висине. Читав живот је био тежак. У школи сам био другачији; други су били плави, са свијетлим очима и нормалним носевима. Ја сам био таман, са великим носом. Говорио сам другачије од њих, кретао се на другачији начин. Родитељи мојих школских другара потписивали су петицију да ме избаце из разреда. Увијек ме пратила мржња. И на почетку сам реаговао лоше. Изоловао сам се. Касније сам научио како да патњу и мржњу претворим у снагу.

На питање да ли се осјећа као Швеђанин, Ибра је рекао:

- Ја сам Швеђанин, али и мјешанац. Мајка ми је Хрватица, католкиња, а отац из БиХ и муслиман, а иако сам највећи дио каријере провео у Италији, најранија сјећања везана су ми за Југославију. Водили су ме тамо, аутом и возом. Још је био комунизам. Други свијет.

На терену никада не причам шведски, то је превише љубазан језик, а тамо вам требају гадости. Такод а причам на словенском, понекад на енглеском и италијанском. Али у породици радимо шведске ствари.