Ивана Нинковић (рођена 15. децембра 1995. године) је са 16 година и 228 дана наступила на Олимпијским играма у Лондону 2012. године. Пливала је у дисциплини 100м прсно и побиједила у најслабијој групи, али је то било недовољно за пласман у полуфинале.

Те године је проглашена и за најбољу спортисткињу БиХ. Животни пут ју је касније одвео у САД на школовање.

Након дипломирања на Аризона Стате Университy, добила сам понуду за посао у нафтној компанији у Хоустону. Три године радим као инжињер у поменутој компанији, каже Ивана.

Нови спортски интереси

Пливањем се још озбиљно бавила на факултету наступајући за тим Сун Девилс.

– Одржавам сталну физичку кондицију колико ми обавезе дозвољавају. Код сваког спортисте амбиције увијек постоје, али од када сам прихватила посао тешко је ускладити вријеме, јер слободног времена као запослен радник у Америци имате мало.

Нјени интереси су сад окренути и ка другим спортовима, трчању, траил трчању, планинарењу.

– Сваки спортиста, кад не може због неких околности да настави темпо тренинга, потребно је да себи нађе неки вид физичке активности која би га одржала у психофизичкој кондицији. Напорне пливачке тренинге сам замијенила тренирајући трчање, планинарење, триатлон и јогу. Истрчала сам Хоустонски маратон у солидном времену (3:42:13, оп.а.) за неког ко први пут трчи маратон. Такође, недавно сам била у Гранд Цанyону гдје сам планинарила “Рим то Рим то Рим” (80км у једном дану). Увијек покушавам да будем физички активна, прича Ивана.

Како се из ове перспективе чини бавити спортом у БиХ, спрам онога што спортисти имају у САД-у?

– Бавити се базичним спортовима у БиХ је врло тешко јер највећи терет поред спортисте носе њихови родитељи. Потребни су услови, средства, стручни рад и све оно што је везано за постизање добрих резултата да би се остварио било какав успјех. САД је спортска велесила која улаже огромна средства у своје спортисте и све што је потребно за бављење врхунским спортом што је нарочито изражено кроз средњу школу и колеџ.

Трчање и пливање

Као врхунска пливачица и прије је радила тркачке тренинге.

– Трчање се често сматра највећом мором пливача. Пливачи се ужасавају тога. На крају крајева, пливачи су намијењени води, а не копну. Али трчање не мора бити непријатељ. Посебно у ситуацијама у којима је ЦОВИД-19 изазвао пустош у распоредима тренинга, трчање је постало приступачнија опција за одржавање кондиције. Неки стручњаци сматрају да је спајање пливања и трчања једна од најефикаснијих вјежби цросс траининга (унакрсног тренинга) за спорташе. Обје рутине су кардиоваскуларне вјежбе које побољшавају издржљивост, опоравак и снагу, појашњава Ивана и додаје:

– Тркачима пливање заправо уклања притисак са преоптерећених зглобова, посебно оних у кољенима, док јача укупну мишићну масу. За пливаче, с друге стране, трчање додаје мишиће ногама док балансира чин трчања са снажном вјежбом за горњи дио тијела. Циклично изведене, ове двије вјежбе у потпуности раде готово све главне мишиће у вашем тијелу.

Видиш ли се више у БиХ?

– Моји планови су тренутно везани за Америку гдје градим своју пословну каријеру. Сви ми имамо жељу да се вратимо, па тако и ја.

Трчање ми је донијело пријатеље

Као и многима од нас, трчање јој није донијело само спортску активност, већ пуно више.

– Пријатељи које сам пронашла су били најпозитивнији допринос мом односу с трчањем и мом укупном напретку у посљедњих неколико година. Покушати нешто изван своје зоне удобности може бити заиста тешко – али никад не знате када би то могло уздрмати ваш свијет на најбољи могући начин.

Ивана је 19. јануара 2020. истрчала Хоустон Маратхон за 3:42:13.

– Никада раније нисам трчала трку па сам одлучила да трчим неколико организованих трка – и свидјело ми се, тако да сам одлучила да тренирам за маратон. Тренинг за маратон одузима много времена – тренирала сам око 5-6 пута седмично. Нажалост, имала сам прелом костију у октобру (3 мјесеца пред маратон) тако да сам морала да престанем трчати неких 2 мјесеца.

Ипак је стала на стартну линију Хоустон Маратхона.

– Атмосфера је била одлична. Око 200.000 гледаоца долази на Хоустон Маратхон. Сваки центиметар тркачке стазе препун је бендова, плесних трупа, ДЈ -а, и још много тога. Енергија гледалаца је одлична! Чак и у вашим најмрачнијим, исцрпљеним тренуцима испуњеним жуљевима и знојем, узбудљиво је трчати јер вас толико много људи/гледаоца мотивира да завршите! Током маратона била сам тестирана и физички и психички. Најбољи дио трке је када се осјећате као да не можете претрчати још један корак, али некако прогурате тај осјећај километрима. Вриједило је – јако ми је драго што сам то учинила. Било је то велико жртвовање времена и много рада – али не би било тако задовољавајуће да није. Велики је особни изазов истрчати маратон, а с тим долази и велико особно задовољство када га постигнете, посебно ако циљате на вријеме које ће од њега направити прави изазов, испричала је Ивана Нинковић.

Даљи тркачки планови?

– Увијек покушавам пронаћи нове начине да останем активна. Одржавање здравог начина живота далеко је од свакодневног вјежбања. То је рутина, која захтијева уравнотежену прехрану и психолошку стабилизацију уз физичке вјежбе. Нажалост, многи људи се данас преморе и оштећују своје мишиће пречестим вјежбањем или понављањем без паузе. Желим да се фокусирам више на цросс траининг/триатхлон. Волила бих да опет трчим маратон и испуним норму за Бостон маратон (испод 3:30) некад у будућности.

Извор: Трчање.нет